ЕКСКЛУЗИВНО - СПИСИ СРПСКОГ СВЕЦА: Необјављене белешке Владике Николаја

СПАСОВДАНСКА литија у четвртак у Београду, предвођена патријархом српским Порфиријем и моштима владике Николаја Велимировића (Лелић, 1880 - Либертивил, 1956), протегла се и преко океана, све до Чикага, и оживела сећања Јованке Поповић Павићевић на 1956. годину, када се њен отац прота Душан Поповић (Гацко 1921 - Чикаго, 1972) опелом и дирљивом беседом на гробљу у Либертивилу опростио од мудрог духовника и породичног пријатеља владике Николаја.

Фото: Приватна архива

- Сви ми Срби у Америци дубоко смо дирнути гестом СПЦ да мошти светог владике Николаја, кога смо 1991. године испратили из Либертивила у Србију да почива у манастиру Лелић, врати на десет дана у српски престони град и у Храм Светог Саве. Узвишена је то симболика. За нас је владика био живи светац и оних педесетих година у Америци - каже за "Новости" Јованка Поповић Павићевић, која готово седам деценија чува владичине белешке, преписку са њеним оцем протом Душаном, заједничке фотографије.

Фото: Приватна архива

Ову драгоцену породичну архиву чини и беседа владике Николаја посвећена Светом Сави. Написао ју је графитном оловком на обичном папиру, а изговорио пред мноштвом одушевљених Срба на великом националном конгресу педесетих година у Чикагу:

Фото: Приватна архива

"Свети Сава устоличио је српско име. До њега су се наши владари звали жупанима рашким, захумским, приморским... Сава је званично прогласио име Србин и Србија. Створио је независну српску државу и успео да је као такву одбрани од суседа. А 700.000 Срба које римска инквизиција поби само за четири године у Другом светском рату, латинска су освета

Фото: Приватна архива

У сваком писму владика који је за живота преживео силну голготу и оспоравања, а 2003. године узнесен је међу свеце чином канонизације у Храму Светог Саве на Врачару на свечаној саборској литургији коју је служио тадашњи патријарх српски Павле, показивао је велику брижност за цео српски народ.

- Моји родитељи Душан и Радојка упознали су се у италијанском логору и заволели - открива нам Јованка део породичне историје.

- Када смо дошли у Чикаго априла 1951. године, мој брат Милорад имао је две године, а ја тек шест месеци. Родитељи су причали да су нас наши сународници који су се ту населили

Познанство породице Поповић са владиком успостављено је на српском двору још пре Првог светског рата. Владику Николаја је први упознао официр жандармерије Марко Поповић, отац проте Душана.

Фото: Приватна архива

Марко, рођен у Гацку, 1918. године унео је ослободилачки барјак у Београд. Са своја четири брата и оцем био је на Солунском фронту, и за ту храброст одликовали су га и отаџбина и савезници. По окончању Великог рата од државе је добио добровољачку парцелу у Кисачу, код Новог Сада, и ту се са породицом настанио, а затим преселио у Бачки Петровац, где је све шесторо његове деце завршило гимназију. Међу њима и Душан, који је потом отишао у Сарајево на Богословију, а после рата у Америку.

Владику Николаја је капитулација Југославије затекла у манастиру Жича. Ухапшен је 1941. и затворен у манастире Љубостињу и Војиловицу, потом су га Немци заједно са патријархом Гаврилом спровели у логор Дахау и ту задржали три месеца. Децембра 1944. године, оболели и измучени, ослобођени су. Патријарх Гаврило се вратио у земљу, а владика је

Нису то биле за њега непознате стазе. Током Првог светског рата, влада Николе Пашића слала га је у Америку и Енглеску, у мисију у вези "са српском и југословенском ствари." Већ тада задивио је британску престоницу својим чудесним беседничким даром.

Један говор приредио је у Хајд парку, где је најпре одсвирао краћу деоницу на свирали, а затим је рекао окупљенима:

"На овом инструменту свира се у народу кога ви познајете само по томе да су убијали своје краљеве, а оптужујете га да је убио и престолонаследника Фердинанда. Хтео бих да знате да је кнез тог народа, Лазар, 1389. године са својом војском на Косову пољу стао на браник хришћанске Европе и дао живот за њу. У то време Срба је било колико и вас Енглеза, а данас их је десет пута мање. Изгинули су борећи се за своје и европске вредно - сти..."

Фото: Приватна архива

Са ореолом величанственог духовника и проповедника, владика Николај после слома Трећег рајха одлази у Њујорк, где му Колумбија универзитет додељује почасни докторат у области теологије. Комунистичка власт у Југославији прогласила га је народним непријатељем, одузела му држављанство, припремила суђење и забранила његове књиге.

Србима у Америци владика је био велика духовна снага. Због несагласја са тадашњим владиком Дионисијем повукао се у руски манастир Светог Тихона.

Фото: Приватна архива

- Долазио је у Либертивил да служи литургије, повремено предаје и беседи на конгресима Срба у Америци. Пријатељевао је и са Михајлом Дучићем, председником Српске народне обнове и стрицем песника и првог југословенског дипломате Јована Дучића. Познавао је и Пупина и Теслу. Обично уочи Видовдана долазио је на око месец дана у нашу кућу у Либертвилу. Пред нашим домом тих дана се увек окупљао велики број наших људи. Хтели су да га виде, чују и додирну. Имао је код нас своју собу и сто. Целу ноћ је нешто писао - присећа се Јованка Поповић и детаља како ју је мајка једном изгрдила јер је себе "закитила" владикином панагијом, а он је благо казао: "Нека, Радо, она је девојчица и треба да се кити."

Фото: Приватна архива

Када се пронео глас да се 18. марта 1956. владика Николај упокојио у манастиру Светог Тихона у Саут Канану (Пенсилванија), његово тело допремљено је у Либертивил. Бројни ожалошћени Срби и други верници широм Америке дошли су да присуствују сахрани крај црквеног олтара у манастиру Светог Саве.

Отац Душан је пре опела повео Јованкиног брата Милорада да пољуби руку упокојеног владике, а затим је одржао опроштајну беседу једва задржавајући сузе. Надао се да ће његове посмртне остатке испратити и у вољену Србију када за то дође час, али, нажалост упокојио се 19 година пре него што је владикина жеља да почива у Лелићу најзад испуњена.

Фото: Приватна архива

Породичне успомене на владику Николаја, које је открила "Новостима" захваљујући посредовању Радислава Николића из Новог Сада, Јованка ће оставити својим потомцима. Да верују у себе и свој народ јер, како је владика Николај говорио: "Вера нам треба да бисмо се могли надати, нада да бисмо могли живети, а љубав да бисмо као културан народ могли опстојати."

Фото: Приватна архива

- Нека знају моја деца и унуци за своје корене и за једног од најумнијих Срба, за кога све више сазнајемо колико је велики био - вели, на крају, наша саговорница, удовица проте Дениса (Драгољуба) Павићевића, мајка Душана, Велимира, Маре, Смиљане и Раде и бака мале Катарине.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације