ГДЕ СМО ПОГРЕШИЛИ СА НАШОМ ДЕЦОМ: Писци, културни посленици и јавни радници о трагедији која је као никада пре протресла Србију

БРУЈАЛЕ су мреже после измицања столице професорки, узнемири се свеколика јавност после сваког, нимало ретког, случаја вршњачког насиља, позива се гласно на свеопшти "ресет" и повратак "старим, правим вредностима" које се сваки пут изнова потежу... Повремено, када то насиље доведе до самоубиства детета, проактивни родитељи успеју да издејствују и какву законску меру.

Фото Д. Миловановић

Узнемирени смо, гласни смо... А потом заћутимо. И? Професори и даље не могу, или не смеју, ни да избаце ученика са часа. Наставници се и даље у школама не осећају безбедно.

А ђаци? А деца? Сва деца, наша деца, она будућност у коју се заклињемо, за коју живимо, они који су наше највеће благо, понос и богатство. Шта смо урадили за њих, заиста за њих?

Питање свих питања, које нам ових дана толико гласно бруји у главама да заглушује сва остала, јесте: како смо дошли до тренутка у коме дете убија људе, дете убија децу? У школи, у учионици, у школском дворишту.

И шта нам је чинити?

Фото К. Михајловић

Љубивоје Ршумовић, дечји писац

ШКОЛИ ВРАТИТИ ДОСТОЈАНСТВО

СВОЈЕВРЕМЕНО сам причао о томе да је неопходно да учитељи и наставници добију статус државног службеника. Да добију тим звањем и важност. Родитељима би требало да се забрани да се мешају у посао школе. То јесте екстремно, али је једино тако могуће решити проблеме који су довели и до трагедије у школи "Владислав Рибникар".

Држава мора да води рачуна о учитељима, наставницима и професорима, као што брине о полицајцима, ватрогасцима. Јер, од полицајаца и ватрогасаца су важнији наставници који са децом раде. Њима треба да се дају телохранитељи, а не министрима. Важно је да професори буду сигурни.

Насиље је отрован магнетизам. Стручнији од мене су већ говорили о насиљу на малим екранима и електронским играчкама које деца и одрасли користе. Деца не знају шта гледају, али оно што виде се урезује у њихове синапсе и у главама и у емоцијама и то постаје отров који може да доведе до трагедије.

Плачем и за дечаком који је пуцао. Шта му се догађало не може да објасни аматер попут мене, али оно што знам је да су родитељи том дечаку направили живот у рахатлуку, како кажу наши сељаци, да све има и да му ништа не недостаје. Деца попут њега су нека врста упијача. Он све упија и у њему се ствара алтер его који је јачи од њега и разумног размишљања. У њему се развија "иберменш", да употребим Хитлеров, односно Ничеов израз. Свест да је он "натчовек" шири се, метастазира, обузима његово биће, што је узрок трагедије. Другачије би било да се намучио мало у животу, да је чувао овце месец дана негде на Златибору. То би била добра терапија за такво дете.

Фото П. Митић

Љубица Арсић, књижевница

МЛАДИ МИСЛЕ ДА ИМ ЈЕ СВЕ ДОЗВОЉЕНО

ЖИВИМ у близини школе "Владислав Рибникар" и не могу да опишем колико је драматично и болно ових дана сретати ђаке и родитеље. Четрдесет година сам радила у школи и чини ми се да смо трагедију попут ове очекивали. Имали смо узастопно инциденте, те некоме су измакли столицу, те малтретирали дете... Имали смо градацију и дошло је до пуцања, што је језива опомена да нешто мора озбиљно да се предузме, а не да се само распреда о трагедији и све да се врати на старо. То би тек било страшно.

У школи мора да се успостави хијерархија, као у војсци. Школа је у суштини непријатна. Ђаци се стално проверавају, испитују, оцењују се њихове способности. То није пријатно и да би се то превазишло потребна је нека врста реда који уноси сигурност. Данас су у школама сви у праву, осим професора. Дете је тако добило улогу извршитеља неке казне, одмазде, што се и у овом случају у пуном светлу показало.

Нису видео-игрице криве, као што се прича, јер технологија, као и сваки изум, иде својим путем. Не може време да се врати уназад. Али, нешто не ваља у систему школства и то није само наш проблем. Та хијерархија мора поново да се успостави. Више не постоје награде и казне. Дете је збуњено кад мисли да му је све дозвољено и има осећај да нико о њему не води рачуна. То је озбиљна тема о којој треба да се разговара.

Професорима и школској организацији морају да се дају права да учествују у васпитању ђака. Родитељи оспоравају утицај професора тиме што деци оправдавају изостанке. Потребна је ренесанса школског система који треба да буде чврст и ауторитативан, како би професори могли да спроведу васпитање и учење. Да су били усмерени да гледају ђаке, препознали би карактер дечака који је убио чувара и осморо школских другова. Овај случај је алармантан за цело друштво и мора да се направи стратегија да се нешто слично више не догоди.

Фото: Танјуг

Душан Ковачевић, директор "Егзита"

ДУБОКО ЈЕ НАРУШЕН СИСТЕМ ВРЕДНОСТИ

РАЗЛОГЕ у трагедијама које су се догодиле у размаку од свега два дана треба тражити у низу фактора и поједностављени одговори су засигурно и погрешни. Један од главних узрока трагедија је свакако дубоко нарушен систем вредности у друштву, али он подједнако долази како од глобалних утицаја, као што су злоупотреба друштвених мрежа, тако и од неких потпуно локалних изума, попут домаћих телевизијских формата. У њима наше познате личности поред кича и шунда експлицитно и екстензивно промовишу насиље као прихватљив и, чак, пожељан модел понашања.

Сведочимо општем померању критеријума за нормалност. Оно што је раније било јасно карактерисано као ненормално, сада се промовише као нормално. Уз то имамо потпуно нестајање саосећања за другог, изостанак толеранције и уважавања разлика.

Нажалост, у школама нас не уче родитељству, а то би требало да буде један од најважнијих предмета. Оно што ће већина стручњака рећи је да време које проводимо са децом нико и ништа не може да замени. Са децом треба имати жив однос, ми морамо знати шта им се врзма у глави, које су им наде и страхови. Нажалост, већина родитеља испусте своју децу током одрастања и понављају грешке које су њихови родитељи правили са њима.

Овај проблем ће експоненцијално да се погоршава са ширењем VR уређаја, доласком метаверса и вештачке интелигенције. Већ сада је многим младима дигитални идентитет важнији од реалног, а мислим да је ретко ко свестан колико убрзано ће овај проблем да се погоршава. Ово поготово што је дигитална зависност проширенија од свих осталих облика зависности заједно.

Поред уобичајених предмета попут математике и других, децу би требало учити да развијају емотивну интелигенцију и саосећање. Деца се морају слушати, чути. Питати их за мишљење, питати их како су... Заиста.

ЗАНОСИМО СЕ ДА ПОЖНАЈЕМО СВОЈЕ СИНОВЕ И КЋЕРИ

КОНСТАТУЈУЋИ да је "данашњи дан црњи од јучерашњег", црњи, између осталог, и због тога "јер ћемо слагати себе да дете са пиштољем није наше дете, да не би никад могло бити наше дете", Моња Јовић, писац, сценариста, уредница у издавачкој кући "Едука" поручује да би било веома опасно да занемаримо следеће:

- К. је наше дете. Деца која су му добацивала увреде јер је социјално неснађени штребер који муца - наша су деца. Деца која су окретала главу и правила се да то не виде - наша су деца. Деца која су пришла да му помогну - наша су деца. Да је ових последњих било више - можда би К. и даље маштао о астрофизици а вршњаци које је убио вратили би се својим кућама из школе. Можда и не. Не могу да тврдим.

Али... Деца која по мрежама данас пишу да је К. цар - наша су деца. Деца која су данас уплашена и тужна наша су деца. Деца која су данас бесна наша су деца. Ми о својој деци не знамо ништа. Понављајте као мантру, лековито је: ја о свом детету не знам ништа.

Ако и даље верујете да "ви најбоље познајете своје дете" - тим ставом потврђујете колико немате појма о појму. Не можете схватити са каквом муком неки просветни радник на неким отвореним вратима слуша такве што "најбоље познају своје дете". Јер он гледа ваше дете у другом социјалном контексту о ком ви, извините што вређам ваша родитељска осећања - немате појма.

А немате појма јер вам деца не говоре десети део оног кроз шта пролазе. И то нема никакве везе са љубављу. Немају капацитет да вам објасне кроз шта пролазе, у социјалном контексту у ком је насиље потпуно нормализовано. И не, немојте случајно бити довољно глупи да помислите - па тако је било и кад сам ја одрастао. Само ми поверујте да је неупоредиво. Дуго сам се тиме, по несрећи, бавила. Неупоредиво је. Ваша искуства из вашег детињства и тинејџерског доба су ништавна, ирелеватна. Заборавите их. Она вам неће помоћи да разумете ко вам је дете нити у каквој средини живи кад напусти кућу.

Упамтите добро следеће. Ваше дете у социјалном систему школе окупира једну од четири могуће улоге: жртва, насилник, помагач, посматрач. Не постоји пета. Прво питање које си постављате гласи - којој групи моје дете припада? Не знате? Саветујем да сазнате што пре. И то ће бити добар почетак сазнавања.

Ненад Живановић

"ЈУНАЦИ" СА МРЕЖА ПОСТАЛИ "РОДИТЕЉИ"

ЗЛОСТАВЉАЊА међу школском децом масовна су појава у свим узрастима. Често са тешким последицама - једнако међ дечацима и девојчицама. Отежавајућа је околност што школа и родитељи пребацују кривицу (лоптицу) на противничко поље, а све страхујући да се окаснило у свему.

Из дисфункционалних породица пристижу насилна деца, или деца са недовољним самопоуздањем. Нека буде речено - улогу родитеља преузеше неки нови јунаци са друштвених мрежа и разних телевизија непримерених садражаја.

Управо ових дана, у овом зловремју, суочени смо са трагичним последицама нашег одсуства у васпитавању нараштаја који пристижу.

ПОБЕГЛИ СУ НАМ У ВИРТУЕЛНИ СВЕТ

ПРЕ свега, социолошки гледано, само друштво добило је велико технолошко убрзање а истовремено успорили су се и проредили социјални односи између родитеља и деце, односно интеракција међу њима. У том распону деца су "искористила" прилику да побегну у виртуелни свет. А ми смо оманули јер ту нашу стварност никада нисмо озбиљно анализирали.

Анализирао сам културу насиља младих људи преко модела досаде. Не постоји гори педагог од досаде, а она значи да се нешто десило и да ништа није као што је било до сада.

Трагичан догађај на Врачару, где је тринаестогодишњак убио осморо вршњака и портира, не можемо тумачити ни решавати на парче. Ових дана нико није поменуо социолошка истраживања за која знам да су постојала, него сада решавамо последице причом и разговором по школама.

С друге стране, просветни радник је унижен и обезвлашћен.Нема ту никакве приче када погледате понашање ученика из добростојећих породица, када погледате њихове скупоцене ципеле и упоредите их са наставниковом јефтином и често исхабаном обућом. Та раслојавања се морају узети у обзир, морају се анализирати.

Такође, наша земља је позната по култу оружја а ту смо чињеницу занемарили. Ратови су учинили своје, људи то оружје чувају за не дај боже ... И млада генерација данас култ оружја ставља на пиједестал.

И раније је било упозоравајућих догађаја, нека деца, жртве вршњачког насиља, извршила су самоубиства, али се поводом њих размишљало: "Па, ето, десило се, неће се поновити". Најновија трагедија, нас који смо добрано отуђени једни од других, ујединила је, али док не загребемо дубоко у срж проблема, неће бити ни лековитог решања.

Препоручујемо

Злочин

0 159

ЈЕСТЕ ЛИ ВИ МАЈКА? ВИДИТЕ, ЈА ВИШЕ НИСАМ: Потресне речи мајке полицајца и његове сестре које је убио Урош Блажић

06. 05. 2023. у 08:46

Злочин

0 9

МАЈКА УБИЈЕНЕ ЕМЕ КОБИЉСКИ: Молимо се за све наше анђеле и њиховог небеског чувара Драгана

06. 05. 2023. у 08:33

Злочин

0 25

ЛИЦЕ ЗЛА! Сејао смрт, па се крио међу кокошкама - детаљи потере за убицом Урошем Блажићем

06. 05. 2023. у 08:28

Злочин

2 6

КО ЈЕ УРОШ БЛАЖИЋ: Терориста из Младеновца

05. 05. 2023. у 13:54

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације