Ево где у Србији завршава радиоактивни отпад и шта се са њим ради кад му “истекне време”

СКЛАДИШТЕЊЕ и транспорт отпада у Србији изазов је са којим се суочавају све установе које су за то надлежне. Једна врста отпада због тога је готово у потпуности под контролом државе због опасности коју може да има по становништво и животну средину. У питању је радиоактивни отпад кога у нашој земљи има више него што смо то могли да замислимо, а складишти се само на једном месту.

Фото: Промо

Дешава се да се при откупу металног откупа у гомили нађе и неки радиоактивни громобран, детектор дима, кобалт бомба или радиоактивне игле које се користе у медицини. Да ли је неки производ радиоактиван или није одређује државна установа која је за то надлежна, а у питању је Институт за нуклеарне науке Винча, али и компаније које за ову врсту посла имају лиценцу.

Одговоре на то шта се дешава са таквим отпадом, где се транспортује и складишти, колико је то сигурно, може ли се трајно збринути, као и одакле долази имају Иштван Бикит, професор нуклеарне физике на Природно-математичком факултету у Новом Саду и Душко Кошутић, специјалиста физичких наука.

Ко је надлежан за радиоактивни отпад

- Од 2009. године Винча више није надлежна за складиштење отпада, већ само за мерење радиоактивности отпада, ту су и надлежности у вези са прометом, односно транспортом тих материја. Сам радиоактивни отпад складишти се у хангарима ЈП "Нуклеарни објекти" који се налазе такође у Винчи. Када је у питању транспорт постоје приватне фирме које туделатност могу да врше, само је потребно да испуне све неопходне сигурносне услове - објашњава Душко Кошутић.

Процедура није компликована, прецизна је и мора да се поштује.

- Неко, на пример, позове и каже да има радиоактивни громобран. Потом се ангажује надлежна установа или фирма која је овлашћена да врши демонтажу и транспорт, и она их достави ЈП "Нуклеани објекти" на складиштење - каже Кошутић.

Он се осврнуо на питање радиоактивних громобрана у Србији и рекао да њих и даље има у нашој земљи, те да се они уклањају по устаљеној процедути.

- У Србији и даље постоје радиоактивни громобрани који се уклањају, и то је процес који се ради сукцесивно. Закон још од 1996. године налаже да ова врста громобрана буде уклоњена, али их на територији Србије има још неколико стотина. За разлику од других земаља које си имале финансијску помоћ Међународне агенције за нуклеарну енергију, у Србији то није био случај. Код нас су све трошкове уклањања громобрана сносили крајњи корисници, то јест грађани код којих су се налазили ти радиоактивни громобрани - каже нам он.

Професор Иштван Бикит подсећа да су такви громобрани одавно забрањени у Србији, а да их је највише било у Новом Саду и Београду.

- У тим градовима спроведене су велике акције њиховог уклањања. Важно је напоменути да је громобран безбедан док је у вертикали. Он тада зрачи на горе, и он практично није опасан по становништво. Међутим, када се громобран сруши, он почиње да зрачи у свим правцима, и управо то је опасно. Још је и горе када појединци покушавају сами да га уклоне - каже проферос Бикит.

Објашњава да је радиоакивни извор у громобрану физички врло мали и нестручном оку фактички невидљив, јер му је то потпуно непознато, због чега је управо и опасан.

- Радиокативни део громобрана је мањи од прста, и вероватно појединци мисле да је зато безопасан па га сами уклањају. Дешава се да радиокативни део чак узму и као сувенир носе га са собом. Тако се неретко дешавало да се на посеку, опеку... То не треба никако не мсе да се ради, јер када дође до радиоактивне опекотине или посекотине нико неће умрети тог тренутка, нису то толико велике дозе, али је извесно да ће се развити канцер. Због тога таква повреда може да буде фатална - каже он.

Фото: Промо

Немогуће их је рециклирати

Специјалиста физичких наука Душа Кошутић упозорава да такви производи не могу да се рециклирају.

- Ту нема никакве прераде и рециклаже, односно такви производи не могу да се претворе у нешто друго па да буду безопасни. Једини начин је складиштење радиоактивног отпада, зато се и праве та складишта где би се такве материје чувале безбедно да не би дошло до угрожавања околине и становништва - каже Кошутић.

Ипак, објаснио је да, да постоје и ретке ситуације када  је могуће радиоактивни отпад поново користити. Као пример наводи кобалт бомбе које су се користиле у медицини лечењу тумора.

- Та кобалт бомба у почетку има огромну активност, а да би пацијент добио терапију он проведе пет миута, како пролази време она све више слаби, а то значи да пацијент мора да буде дуже изложен зрачењу. Када се кобалт бомба истроши, постаје радиоактивни отпад – објашњава Кошутић.

Он је указао и на то да је Институт Винча раније скупљао те производа којима се радиоактивна снага смањила и потом их користио за калибрацију.

Фото: Промо

Извоз и увоз забрањени, могуће само једно...

- Као и друге земље Србија има забрану увоза и извоза радиоактивног отпада. Пре више од 10 година из Србије је извезен једино нуклеани отпад који се налазио у реактору у Винчи - каже Кошутић.

Објаснио је да је још током шездесетих година прошлог века, када је прављен реацтор, у Југославији договорено да се истрошено нуклеарно гориво врати Русији.

- То је био један велики подухват, пола Београда је тада било затворено да би то безбедно било однето - каже он.

Кошутић је упозорио да радиоактивни отпад не сме да се баци у канту за ђубре као комунални отпад јер он тада угрожава околину. Каже да је потребно поштовати све прописе државе према којима се он ставља у посебне контејнере и складишта.

- Једино складиште у Србији налази се у Винчи, и та складишта су привремена. Деценијама се прича о прављену трајног складишта, али на том пољу ништа није урађено. Из целе некадашње Југославије сав радиоактивни отпад доношен је у Винчу - каже Кошутић.

Професор Иштван Бикит, који је и сам управљао пројектом изношења нуклеарног отпада из Србије за Русију, каже да је у Винчи изграђено и ново складиште за радиоактивни отпад.

- То ново складиште грађено је по најновијим стандаридма и врло је безбедно. У плану је да се сав радиоактивни отпад пребаци тамо, али је за то потребно доста дозвола. Када се пребацивање у то складиште обави бар 50 година ћемо бити мирни када је радиоактивни отпад у питању - каже он.

Кошутић и Бикит сагласни су да је од виталног значаја за сигурност и безбедност људи у Србији, Београду, али и региону проналажење места које није Винча, где би се градило ново трајно складисте за радиоактивни, али и нуклеарни отпад.

- Опасно је што се постојећа складишта налазе на периферији Београда. Ето, велики страх је због тога владао током бомбардовања када је постојала брига да би пад обичне бомбе тада могао да направи радиоактивну катастрофу - подсетио је Бикит.

Фото: Промо

Разлика између радиоактивног извора и отпада

Како су Бикит и Кошутић указали битно је разликовати радиоактивни извор од радиоактивног отпада, али и нуклеарни од радиоактивног отпада, како би њихова регулација била сигурна и безбедна.

- Нуклеарни отпад настаје из нуклеарних реактора, то је фисиони материјал који може да се користи опет за нешто друго, али ако се не третира на прави начин може лако да изазове велике проблеме. Радиоактивни отпад настаје пак од радиоактивних извора који се више не користе. То су, на пример, радиоактивни громобрани, јонизујући детектори дима, имамо целзијуме, тромцијуме и селене који се користе у индустрији. То су све радиоакривни извори, а сваку радиоактивни извор има своју активност односно своје време распада. Имамо оне краткоживеће од неколико минута, сати, дана, па и оне дугоживеће од неколико стотина и хиљада година - напомиње Кошутић.

Он је као пример честог радиоактивног извора навео громобране и описао како њихов животни век изгледа.

- У громобране се раније уграђивао кобалт, али се то више не ради. Углавном се у громобранима које сада имамо налази еуропијум 152 и 154. Његов период полураспрада је 13 година. То значи да се након 13 година активност еуропијума смањује за дупло, па када прође још 13 пада опет за дупло. Сматра се да извор постаје неактиван када прође осам до 10 циклуса полураспада, а то је 150 година за радиоактивне громобране који имају еуропијум – објашњава Кошутић.

Према његовим речима, добар део радиоактивних извора користи се у комерцијалне сврхе, али и у другим индустријама.

- Громобрани и кобалт бомбе су радиоактивни извори који се користе у комерцијалне сврхе, а радиоактивни извори који се користе у индустијама су иридијум и селен који се користе у машинама за контролу варова - каже Кошутић.

Професор Бикит додаје да нису само громобрани ти који представљају велику опасност по грађање, и да су радијумске игле које су се некада користиле у лечењу такође опасне. 

- Ако се тим отпадом не руководи адекватно, он постаје врло опасан. Међународна агенција за нуклеарну енергију из Беча финансирала је одношење тих радијумских игала из болница. Оне су однете у Винчу, препаковане, стављење у складиште, и тај проблем је решен - каже он.

Ипак, упозорио је на једну врсту радиоактивног отпада за коју каже да због лошег складиштења може да буде врло опасна.

- Оно што је такође радиокантивно су нуспродукри који настају при производњи фосфорних ђубрива. Ту такође има доста радијума. Тај отпад настајао је за време великих пољопривредних компанија у некадашњој Југославији. По нашим законима, власник је дужан да склони отпад, а те компаније више не постоје, и тај отпад и даље негде стоји непрописно складиштен, што је велика опасност - закључује он.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације