ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ? Модна и текстилна индустрија други највећи загађивачи животне средине - ево и зашто

ИАКО за многе звучи нестварно, истина је да су модна и текстилна индустрија други највећи загађивач животне средине. Због тога израз „фасхион вицтим“ или жртва моде, који се користи за особу са мањком укуса, има данас много озбиљније значење.

Foto: Shutterstock

Поставља се питање је како је мода постала претња за животну средину? Два су главна кривца: велика производња и лош квалитет материјала. Да је то тако показују и подаци по којима се сваке године произведе готово 100 милијарди комада одеће, што је у просеку 14 одевних комада за сваког човека на Земљи, а то је неколико пута више него пре две деценије.

Према истраживању Економске комисије Уједињених нација (УНЕЦЕ) око 85 одсто свог произведеног текстила исте године заврши у ђубрету, док се прањем неке одеће велика количина микропластике заврши у океанима и морима. Када се све сабере, модна индустрија се позиционирала високо међу загађивачима, одмах иза нафтног и гасног сектора. Њена технологија доводи до значајног повећања загађења воде и земљишта, као и емисије гасова са ефектом стаклене баште (ГХГ). Процењује се да је пре три године била одговорна за 1,2 милијарде тона емисије ових гасова.

Foto: Shutterstock

Истраживања показују да су највећи проблеми ове индустрије, који су директна или индиректна последица масовне производње и непримереног одлагања одеће и текстила, повећана потрошња воде,загађење река и океана, стварање велике количине чврстог отпада, употреба хемикалија, као и повећање ефекта стаклене баште.

Загађивање воде

Текстилна и модна индустрија представљају велике потрошаче воде која се користи за пиће. У просеку, на годишњем нивоу се за ову производњу потроши 1,5 билиона тона воде, а за бојење и завршну обраду текстила око 200 тона воде за једну тону бојене тканине. Примера ради за само један пар фармерки потребно је 7.500 литара воде, а за мајицу кратких рукава 2.600. Отпуштање непрерађене отпадне воде у реке, настале као продукт производње одеће, законски је регулисано у развијеним земљама. Међутим, највећи проценат се производи у земљама трећег света, где овакве законске регулативе не постоје. Зато је и дошло до оваквог обима загађења, односно та вода садржи многе токсичне материје, попут арсена, живе и олова. То доводи до угрожавања речних организама, што за последице има нарушавање функционисања целог екосистема, који угрожава здравље људи јер улазе у ланац исхране. Свим овим подацима треба додати и отпад у форми микропластике. Примера ради, прање веша испушта пола милиона тона микровлакана у океан сваке године, што је попут 50 милијарди пластичних боца.

Подаци УНЕЦЕ показују да на годишњем нивоу, просечна породица ствара око 30 килограма отпада од текстила док се само мали проценат рециклира, а остатак заврши на депонијама. Већина одеће у себи садржи синтетичка влакна, која поседују и пластику, којој је за разградњу у земљи потребно преко 200 година.

Употреба хемикалија

Foto: Shutterstock

У процесу израде, бојења и бељења тканине користи се велика количина хемикалија односно једна тона ових штетних материја је потребна за израду једне тоне одеће. Многе хемикалије проистичу од различитих ђубрива, а оне се онда употребљавају за памук као сировину за моду. па овако настале штетне материје испирањем падавинама доспевају до речних токова, а затим и до језера, мора и океана.

Повећање ефекта стаклене баште

Foto: Shutterstock

Чак 10 одсто емисије угљеника на глобалном нивоу потиче од текстилне и модне индустрије, а израда и транспорт продуката ослобађају огромну количину гасова стаклене баште. Такође, при изради синтетичких материјала попут најлона и полиестера, користи се велика количина резерви фосилних горива. Са друге стране, процесима сече шума, уништене су зелене површине, које би могле да реше проблем са ослобађањем велике количине гасова стаклене баште. Као директна последица тога, они остају заробљени у атмосфери дужи временски период и доприносе глобалном загревању.

Ситуација у Србији

Ни у Србији ситуација није боља јер је регистровано око 1.600 фирми у текстилној индустрији, у којима ради око 84.000 људи. Према подацима Центра за унапређење животне средине, у Србији се сваке године прода више од 80.000 тона одеће или готово 12 килограма по особи. Ти комади заврше на депонијама где загађују животну средину. Стручњаци кажу да за тај отпад за сада не постоји решење.

- Текстилна индустрија оставља велики еколошки отисак и раме уз раме је са индустријом цемента, челика или вештачких ђубрива. Она представља велики еколошки проблем - истакла је раније за РТС докторка Јасмина Никодиновић Рунић, научна саветница Института за молекуларну генетику и генетичко инжењерство.

Foto: Shutterstock

И професорка Технолошко-металуршког факултета Маја Радетић има исто мишљење.

- Текстилна индустрија утиче на климатске промене, биодиверзитет, загађење и све више из године у годину на генерисање текстилног отпада.То је последица пре свега „брзе моде” и производње јефтиних, неквалитетних комада одеће који не трају дуго. Због тога треба размишљати о транзицији из модела линеарне у модел циркуларне економије, који би донео производњу много квалитетнијих текстилних производа, који би дуже трајали и могли више да се користе, поправљају, преправљају и рециклирају. Али то је дуг процес – наводи Радетић и објашњава:

- Сви ми желимо да имамо у зимском периоду топле јакне, које су водоодбојне, отпорне на ветар и то подразумева употребу полимера – једињења која су се показала изузетно штетним и по животну средину и по наше здравље. Замена тога је један дуг процес, који подразумева развој, оптимизацију и тек онда пласман на тржиште. Због тога, увођење циркуларне економије није брзо решење, већ дуг процес.

Ипак, проблем је и што рециклирани материјали могу више коштати од нерециклираних, па се брендовима не исплати да их користе. Када се све сабере, рециклира се свега један одсто текстила, а у Србији се месечно региструје око 500 тона овог отпада. Мислимо о томе. Окренимо на чисто.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације