СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ Доктор Андрејка, светски човек а велики патриота - Подсећање на највеће име у српском и југословенском фудбалу

ДР МИХАЈЛО Андрејевић Андрејка (3. 7. 1898, Пожаревац - 20. 9. 1989, Београд), највеће име у нашем фудбалу. Нико није достигао такве домете, нико није добио толика признања.

Објављено у рубрици "Сусрет са историјом"

Велики код нас, велики у свету. Члан Извршног комитета ФИФЕ скоро пуних пет деценија. Доживотни почасни члан највишег тела светске фудбалске организације од 1982. Две године касни- је наћи ће се међу првом седморицом заслужних фудбалских радника одликованих орденом Фифа. Добитник је златне значке Међународног олимпијског комитета. Живео је девет деценија између фудбалских статива, лекарске ординације и ауле Медицинског факултета, на којем је 1953. изабран за редовног професора. Годинама је писао у "Борби" занимљиве чланке из области медицине. До смрти је обављао функцију председника Удружења ратника Србије 1914-1918. Наравно да је био и председник Фудбалског савеза Југославије. Био је полиглота и лако се споразумевао на седам језика. Светски човек, а наш.

Почетак каријере др Андрејке, како су га сви звали, био је паралелан са почецима БСК-а. Као изузетно даровит, већ 1914. заиграо је за први тим. Ратне трубе неће заобићи младог Михајла - одлази у добровољце, али убрзо бива заробљен и одведен у Бугарску. Лако поигравање са фудбалском лоптом омогућиће му повлашћен статус у логору. Неколико пута играће за Левски и ФК 13. Ти фудбалски излети довешће га у прилику да побегне из заробљеништва и 1918. учествује у пробоју Солунског фронта. По ослобођењу, одиграо је још неколико утакмица за БСК, а затим отишао за Беч на студије медицине. Ни тамо није мировао - наступао је за резерве бечког Винершпорт клуба.

Објављено у рубрици "Сусрет са историјом"

ПО СТИЦАЊУ лекарске дипломе враћа се у Београд и постаје најпре потпредседник а потом и председник БСК, као и секретар за спољне послове Југословенског ногометног савеза. Кад се НСЈ преселио из Загреба у Београд, највише захваљујући њему, упркос бојкоту Хрвата, наша репрезентација је 1930. стигла у Монтевидео, на прво Светско првенство, где смо поделили треће и четврто место.

Ово би отприлике требало да пише у енциклопедији Србије под библиографском јединицом Михајло Андрејевић да она постоји. Али, представу о овом значајном човеку генерације ће стицати на основу кадрова из филмова и серија о мундијалу у Монтреалу - "Монтевидео, бог те видео" и "На путу за Монтевидео". Мање је важно што утакмица против Бугарске није била "пријатељска" већ званична, у оквиру Балканског купа, и одиграна много раније него што је приказано у филму, док је пред сам полазак у Уругвај репрезентација играла против тада моћне Ујпешт доже и победила са 5:3. Није много важно ни то што је у филму Тирке буквално са улице доведен да игра дерби за БСК против Југославије, мада је у стварном животу било много драматичније - он је из ривалске Југославије прешао у БСК за поприличну своту новца. Рецимо да је све то романтичарско идеализовање прошлости у функцији добро упакованог филмско-телевизијског пројекта. Али, доктор Андрејка заслужује да се о њему каже која реч више.

Цео његов живот био је испуњен љубављу према фудбалу и медицини. Када је дошло време за специјализацију, код њега није било дилеме. Постао је специјалиста за плућне болести и туберкулозу. Решио је да живот посвети лечењу највеће пошасти првих деценија двадесетог века.

Јаке везе које је остварио преко фудбала помоћи ће му не само у стручном напредовању, већ и у набавци нових генерација медицинских апарата. Први модеран рендген апарат стићи ће у Југославију управо захваљујући др Андрејевићу, преко Аустралије, и то по десетострукој нижој цени.

ФИНАЛЕ Светског првенства у фудбалу 1966. на Вемблију обележио је спорни гол Џефа Харста у продужецима утакмице (Енлеска - Немачка 4:2), а у сенци је био др Михаило Андрејевић, председник Медицинске комисије. Фифа је први пут увела тестирање играча на недозвољена средства. У то време, Андрејка пише доктору Максу Данцу, председнику западнонемачке спортске федерације и обавештава га да су тестови показали присуство извесне количине ефедрина у крви тројице играча, којима се не наводе имена. Ова супстанца користи се у спрејевима за нос, али и као стимулативно средство. Технички гледано, играчи су била допинговани, али овај пропуст Немцима није донео санкције.

О др Михајлу Андрејевићу сви су говорили као о истинском господину, светских манира. Уживао је поштовање и власти и опозиције, и оних који су били за краља а и оних који су са симпатијама гледали ка Москви. Био је родољуб. Време окупације провео на релацији између болнице којом је руководио и куће. Многи познати Београђани који су били на листама Гестапоа и Специјалне полиције налазили су уточиште као пацијенти код доктора Андрејке, најчешће под другим именом. Један од њих био је чувени песник, уредник и издавач часописа "Мисао" Сима Пандуровић. Његову главу тражили су и Немци и недићевци, и Гестапо и Специјална полиција. Готово две године др Андрејка је крио Симу по болници. Премештао са спрата на спрат, са одељења на одељење, при том често му мењајући име. И Сима је дочекао ослобођење жив и здрав. Али, тек онда почињу његови озбиљни проблеми. Представници нове власти, највероватније из књижевних кругова, нису заборавили неке Симине модернистичке идеје које су биле усмерене против реализма у уметности. Бива ухапшен и убрзо осуђен на двадесет година губитка грађанских права.

ЗАХВАЉУЈУЋИ професору Андрејевићу, ФИФА је отворила фронт против допинга у фудбалу. Али, ни лекари клубова и репрезентација нису седели скрштених руку. Откривали су својим штићеницима нова стимулативна средства, наравно, она која нису била на списку забрањених. После Светског првенства у Шпанији 1982. лекар првопласиране репрезентације, Италије, добио је највећу новчану награду. Зашто лекар, а не тренер, упитали су се многи. Одговор је имао доктор Андрејка: "Уочи сваке утакмице играчима је убризгавао коктел чији основ је чинио сок извучен из телећих бризли. Италијани су играли као у трансу, готово да су се прошетали Мундијалом у Шпанији."

Професор Андрејевић испричаће и једну тајну, дуго чувану у фудбалским круговима Југославије. Наиме, у полувремену мајсторице Југославија-Шпанија за одлазак на Светско првенство у Немачкој, 1974. године, доктор Андрејка је нашим играчима дао инјекцију раствора чоколаде.

"То ће, ваљда, бити једина утакмица коју ће наши репрезентативци одиграти у истом ритму и победити са 1:0, голом Јосипа Каталинског."

Пут у Монтевидео и подела трећег и четвртог места на првом светском шампионату била је омиљена тема др Андрејке. Ево чега се сећао када је брод пристао у Рио де Жанеиро:

После првог Светског првенства и успеха који је постигнут, Ногометни (Фудбалски) савез Југославије био је "пун као брод". Хрватска је моментално укинула сваки бојкот и затражила свој део прихода.

Препоручујемо

Познати

0 0

ЈОКИЋ ОСВОЈИО СРЦЕ ЛЕПОТИЦЕ: Љубавна прича кошаркаша није имала добар почетак - заљубио се у њу чим ју је видео

03. 09. 2022. у 08:34

Познати

0 0

"НАСУКАЛИ СМО СЕ СКРОЗ" Мемедовић шокирао сликама са чувеног српског језера: "Туга и ужас!" (ФОТО)

03. 09. 2022. у 11:47

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације