НА ДОМОГЛЕД СЕ ХОДОЧАСТИ ЈЕР ОН ГЛЕДА НА СРБИЈУ: Репортер "Новости" у Румунији у потрази за заборављеним Србима са јужних Карпата

Борис Субашић

29. 05. 2022. у 13:00

АУТОМОБИЛ који нам је ишао у сусрет неочекивано се испречио и зауставио нас у дубокој клисури Черне, "црне реке" која просеца Јужне Карпате у Румунији. Возач је промолио главу кроз прозор и загледао се у београдске таблице, као да не верује у оно што види. Полако је кренуо напред, изравнао се са нашим возилом и гласом дрхтавим од узбуђења довикнуо: "Добар дан! Из Србије сте? И ја сам Србин!"

НА ДОМОГЛЕД СЕ ХОДОЧАСТИ ЈЕР ОН ГЛЕДА НА СРБИЈУ: Репортер Новости у Румунији у потрази за заборављеним Србима са јужних Карпата

Фото Борис Субашић

Лице човека на коме је тежак живот урезао дубоке боре претворило се у осмех када је чуо отпоздрав на српском. Брада му је дрхтала од узбуђења и једва је прозборио: "Куда сте пошли?" Очи су му заблистале када је чуо име планинског врха Домоглед, који за Србе у банатским Карпатима има посебан значај.

- Домоглед је најлепша планина, са ње се види Србија! И Банатска клисура, где живе Срби! Поред стазе ка врху је Српска пећина, где су били наши хајдуци који су се тукли са Турцима. У Бањи Херкулане је њихова Хајдучка пећина. У Србији и не знате да су овде живели Срби - тронутим гласом је говорио старина Јован, потомак српских граничара Хабзбуршког царства из подунавских планина.

Они су чували дубоки кањон Черне који је, после Голупца, била прва слаба тачка у карпатском бедему леве обале Дунава. Судбина овдашњих Срба је по мишљењу етнолога најтајанственија од свих прича о "најстаријој српској дијаспори" која је од 5. века настањивала планински Банат, Влашку, Молдавију и Бесарабију, историјске области од којих је у 19. веку настала модерна Румунија и румунска нација.

Од брдско-планинског залеђа Турну-Северина наспрам Кладова нижу се без прекида српски топоними до Оршаве, где се Черна улива у Дунав: Тополница, Брезовица, Иловица, Черновица, Дедовица, Бановица, Водица, Шумица, Пећиница, Топлица. Низ се наставља узводно дуж целе Банатске клисуре, како овдашњи Срби традиционално зову Ђердап, на чијим су литицама Дубова, Свиница, Љупкова, Белобрешка. У планинама над њима су Бела Јабланица, Лапушница, Прлипац, Пригор, Сопот. Над свим овим местима бди врх Домоглед који са 1.170 метара није највиши, али има ореол изузетног, посвећеног места због погледа на Србију који се пружа са њега.

Цела ова планинска област Олтеније има статус свете горе због манастира, скитова и келија које је у 14. веку сазидао Свети Никодим Освећени, учени српски монах-исихаста из Хиландара, са братијом. С њиме почиње ера просвећености и писмености од 14. и 17. века, када је званични језик цркве и дворова влашких и молдавских кнезова био српскословенски.

Књиге и документи писани овим језиком били су разумљиви и верницима и племићима, што говори о бројности Срба и њиховом повезаношћу са влашким и молдавским становништвом.

Никодим је 1370, када је Србија "физички пропадала, али духовно обасјавала остали свет", прешао Дунав и почео да ствара "карпатски Атос", чије се границе и данас могу нацртати на географској карти пратећи српска имена манастира и скитова, као што су Водица и Тополница, као и њихових некадашњих метоха, села у румунским жупанијама Караш-Северин и Мехединци: Бистрица, Жидовштица, Сушица, Преклечевци, Поток, Жарковац, Бањица, Јеловица, Кумански Брод, Бистрица, Калуђеровци, Струмица, Србошор, Расово...

Изнад свих њих стоји врх Домоглед као карпатски Атос са кога се види Србија. За ритуал одласка прекодунавских Срба на висове са којих се види Србија први пут сам чуо од изузетног, прерано преминулог историчара др Мирослава Свирчевића, који је порекло водио од банатских граничара: "Из породичних прича знам да су вековима, после недељне јутарње службе у цркви, очеви водили синове на узвишења уз Дунав и показивали им Србију на другој обали."

Тако је сетно име Домоглед добио врх изнад 1.000 метара дубоке клисуре Черне, са кога су поробљену отаџбину чежњиво посматрали Срби из Јужних Карпата, који су се овде иселили пред османском најездом. Са истог врха посматрали су и нове домове на планинским косама око клисуре Черне, коју су бранили као граничари. Војна граница под директном командом Беча укинута је 1872. и српским крајишницима који су постали непотребни одузете су народно-црквене привилегије.

Тада почиње интензивна кампања однарођивања Срба, која је подразумевала и промену имена топонима и избацивање српских речи из румунског језика, којих је тада било 50 одсто, сада их је, кажу лингвисти, око 20 процената. То није била идеја српског, влашког, бесарапског и молдавског народа, који су вековима живели и делили муке заједно, већ Запада. После Кримског рата, када су се европске силе удружиле са Турском у рату против Русије, створена је унија кнежевина Влашке и Бесарабије, нова држава Румунија, под страном управом. Западне силе су је формирале као бедем између Русије и Балкана и почела је кампања "румунизације" национално веома шароликог становништва.

Нешто слично се десило, на пример, у ближој прошлости, после распада Совјетског Савеза, на простору Украјине. На стази за Домоглед открили смо још један знак да такви процеси нису окончани. На нешто нижем вису постављена је табла Домогледул, која би ваљда требало да сакрије српски назив који још увек стоји на врху планине. На хајдучким стазама по стрмим стенама упознали смо вижљастог високог младића, уз кога је истрајно корачала наизглед крхка девојка, све до камените купе на 1.170 метара.

- Зовем се Дарко, из Темишвара сам и дошао сам на Домоглед јер сваки Србин мора бар једном да се попне на ову планину. У Темишвару нас има око 10.000, али је у граду тешко не бити бар упола Румун, средина те асимилује. Са Домогледа се добро види Банатска клисура, где у селима живе "стопостотни" Срби, не дају се, мада их је све мање - показивао нам је блиставу плочу реке у Великом казану, испод тамномодрих силуета врхова Свиница на румунској обали и Малог и Великог Штрпца у Србији.

Српски етнолози с почетка 20. века су истраживања завршавали на крају Банатске клисуре и створили су погрешну слику да су српска насеља у њој и последња. После Другог светског рата нису могли ни да помисле да истражују области Мехединци и Караш-Северин око клисуре Черне. Сукоб Стаљина и Тита 1948. румунски комунистички врх, под Ђорђу Дежом и Николаем Чаушескуом, искористио је да изведе немилосрдно етничко чишћење Срба.

Агенти злогласне тајне службе Секуритатеа су у предвечерје празника Свете Тројице 1950. на капије "обележених" ставили гранчице расцветалог багрема, путоказ за војнике и полицајце с оружјем у рукама. Тек позних деведесетих откривен је податак да је више од 40.000 мушкараца, жена и деце за једну ноћ, само са одећом на себи и малим завежљајима хране, депортовано сточним вагонима у Бараганску пустињу у делти Дунава. Прогнаници су остављени на ледини иза жице коју је чувала војска с метком у цеви. Међу наредбодавцима и извршиоцима етничког чишћења били су и пресвучени припадници румунске фашистичке Гвоздене гарде са великим искуством из депортација и истребљења Јевреја. Пустош Барагана била је копија гулага у Сибиру.

ХИЉАДЕ ПРОГНАНЕ И СКОНЧАЛЕ

ЗВАНИЧНИ податак о 2.700 Срба који су овде прогнани и скончали није коначан, јер су се многи од њих одрекли идентитета да би спасли живу главу. Бараганска голгота је у Југославији скривана и остала је непозната све до деведесетих, када су Срби већ постали безначајна мањина. На формулару за пописивање у Румунији рубрика за српску националност постоји тек од 1997. године.

ХАЈДУЦИ

МНОГОБРОЈНЕ пећине у клисури Черне биле су стражаре граничара који су чували тај пролаз кроз планине у дубину Кнежевине Влашке. После турског освајања, у кањону испод Домогледа скривали су се српски хајдуци, о чему сведочи и назив Српске пећине, чији је улаз невидљив за пролазника са уске шумске стрме стазе, само неколико метара од њега.

ВЕКОВНИ САН О УЈЕДИЊЕЊУ

СРБИ из крајева који су дали Доситеја Обрадовића, Михаила Пупина, Милоша Црњанског и многе друге великане српске културе вековима су чврсто бранили идентитет. Када је на крају Великог рата српска војска ослободила цео Банат, понадали су се да ће сан о уједињењу са отаџбином бити остварен. Александар Карађорђевић и Никола Пашић дали су првенство интересима Хрвата и Словенаца, а Француска је подржала великорумунске захтеве. Срби из већег дела Баната који је припао Румунији остављени су на цедилу и, када се српска војска повлачила, пратила ју је колона исељеника.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)

ОВАКАВ ХОТЕЛ СВИ САЊАМО: Склад са природом преточен у најфинији луксуз