ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - НЕПРИЈАТЕЉИ И ШПИЈУНИ: У проценама Службе безбедности београдски интелектуалци су били криви за све недаће у СФРЈ

ЈЕДАН ОД основних спорова СК Србије и ових интелектуалаца био је однос према Србима изван Србије. Они нису желели да Србија не показује никакво интересовање за судбину српског народа ван Србије. Нису прихватали да су Срби и Црногорци два народа. Супротставили су се подизању Његошевог маузолеја. Резултат њиховог рада била је "бела књига" под насловом "О сумраку Ловћена", објављена у београдском двоброју (27-28) часописа "Уметност", који је забрањен.

Матија Бећковић, Добрица Ћосић и Јован Рашковић / Архива Новости и Борбе

У прикупљању прилога за ту књигу, "која треба да послужи уместо срушене капеле", посебно је био ангажован Живорад Стојковић. Он и Михиз су више пута истицали да ће маузолеј у ствари бити "споменик усташи Ивану Мештровићу". Према подацима ДБ, др Медаковић, Ђурић, Бећковић и други су закључили 11. септембра 1971. у Стојковићевом стану да "почетак злочина, који сада достиже све већу кулминацију, траје од почетних дана револуције, а данас се злочин на националном питању све више разгара у животној пракси".

Стојковић, Лазар Трифуновић и Дејан Медаковић су били задужени да књига "О сумраку Ловћена" буде политички и садржајно припремљена са доста документације, како би била објављена непосредно пред рушење капеле на Ловћену.

Државна безбедност је замерала "националистима (Бећковић, Црнчевић, Д. Радовић)" да су ликовали због великог одзива за упис зајма за пругу Београд - Бар, нападајући Хрвате због апстиненције. Они су, поред новчаних и литерарних прилога, учествовали у "каравану уметника по Србији и Црној Гори". Оцењујући да су "Хрвати виновници тешког стања у земљи", Стојковић, Михиз и Војислав Ђурић ангажовали су се заједно са Дејаном Медаковићем на прикупљању података о положају Срба у Хрватској.

Изазвали су подозрење власти успостављањем везе са културно-просветним друштвом "Просвјета" у Загребу, којем су упутили писмо у "знак подршке", одласком Дејана Медаковића у Загреб, где је разговарао са др Ивековићем, и присуством Добрице Ћосића, Бране Црнчевића, Михиза, Матије Бећковића и Драгослава Михаиловића на скупштини пододбора СКД "Просвјета" заказаног у Задру (који је због отпора власти одржан у селу Ислам Грчки, код Бенковца).

Драгослав Михаиловић

НА ПОЗИВ "ПРОСВЈЕТЕ", професор Павле Ивић из Новог Сада боравио је у неким местима Далмације, где је држао предавања о тренутном положају српског језика на том подручју. За њих је парола "братство и јединство народа" била "обичан стаљинистички блеф, пласиран од политичара, због чега су Срби заборавили своју историју и дозволили изједначавање усташтва са четништвом, у земљи дозволили рад две партије - комунистичке и усташког покрета".

Државна безбедност је забележила и "бес" који је поводом Титове здравице у Загребу исказао Живорад Стојковић. Он је у присуству Дејана Медаковића изјавио да "има осећање да би могао да буде Гаврило Принцип". [...]

У "краткој обавештајно-политичкој процени у вези са студентским демонстрацијама" коју је заменик начелника управе Службе безбедности генерал-мајор Стјепан Доманкушић послао Титу 6. јуна 1968. демонстрације су представљене као резултат деловања "бирократско-завереничких снага политички осуђених на Четвртом пленуму" које су нашле ослонац у неким професорима Београдског универзитета, у културним и научним срединама, Ђиласу и неким новинарима. У извештају је стајало да се већ дуже време из Ранковићевих кругова могло чути "видеће се ко је Марко" и "неће проћи дуго времена када ће он опет заузети значајан положај".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Ушанчени функционери чувају привилегије

РСУП СР СРБИЈЕ је 8. јуна 1968. оптужио Михиза, Ћосића, Живорада Стојковића и Исаковића да су били блиски групи филозофа окупљеној око Михаила Марковића, у којој су били и Светозар Стојановић, Загорка Голубовић, Миладин Животић, Драгољуб Мићуновић, Војин Милић, Александар Крон, Љубомир Тадић, Бранко Павловић и Светлана Књазева.

Бећковић и Михиз су означени за познате непријатеље и шовинисте и замерено им је да су заједно са Душаном Макавејевом и Јованом Баровићем покушали да искористе студентске демонстрације 2. јуна и да су позвали студенте на истрајност. Државна безбедност је процењивала да је под притиском ове групе Удружење књижевника сазвало састанак и изразило солидарност са студентским "покретом" и да су они вршили утицај на Ћосића, Десанку Максимовић, Миру Ступицу, глумца Љубу Тадића и друге да дођу на зборове студената и држе говоре.

Танасије Младеновић, Добрица Ћосић и Антоније Исаковић / Архива "Новости" и "Борбе"

Са Миром Траиловић су договорили да колектив "Атељеа 212" пружи јавну подршку демонстрантима, да се састави писмо солидарности, које је неколико вечери пре почетка сваке представе читано публици.

Српска полиција је у време студентског протеста 1968. о некима од потписника "Предлога" саставила и "карактеристике", посебно анализирајући потезе свакога од њих понаособ.

ЗА МИХИЗА ЈЕ ЗАПИСАНО: "књижевни критичар, познати националист и духовни инспиратор Предлога за размишљање. У садашњим студентским демонстрацијама био је иницијатор Писма солидарности студентима које је потписало 40 лица из културне средине. На Филозофском факултету држао је студентима говоре и дао им пуну подршку, наговарао је Добрицу Ћосића да учествује на митинзима и да подршку студентима, а и друге. Сугерисао је Бојану Ступици да Југословенско драмско позориште обустави рад у знак солидарности са студентском акцијом".

Полиција је код Михиза уочавала широку комуникативност, па су његовом заслугом демонстранте посетили Жигон, Тадић, Мира Ступица, Селенић. Савезни секретар за унутрашње послове Радован Стијачић је 8. јуна означио Михиза као човека који је давао знатну подршку студентима и који је радио на томе да што више писаца придобије као подршку њима. Стијачић је имао информацију да је Михиз позвао Ћосића да се обрати студентима, али да је овај то одбио, рекавши Михизу да не би требало да се појављује међу студентима, јер је проглашен за националисту и био озлоглашен после "Предлога за размишљање", те би их само компромитовао.

Дан касније, 9. јуна, Стијачић је потписао информацију ССУП у којој је записано да се Михиз жалио да су га етикетирали као националисту. За себе је говорио да је реалиста и много мањи националиста од републичких функционера било које републике "који су се ушанчили у бункере и љубоморно чувају своје положаје и привилегије".

Борислав Михајловић Михиз

ЖИВОРАД СТОЈКОВИЋ, уредник "Просвете", је сумњичен да је неуспешно настојао да придобије цео свој колектив за подршку студентима и да је сакупљао потписе књижевника за петицију коју су потписали Душко Радовић, Матија Бећковић, Десанка Максимовић, Бојан Ступица, Петар Џаџић, Михиз, Жика Павловић, Макавејев, Н. Милошевић, Р Бабић, Дејан Ђуровић и др.

Државна безбедност је Живорада Стојковића описала на следећи начин: "публициста. Потписник је Предлога за размишљање и истомишљеник и пријатељ Михајловића Бориса Михиза и Милована Ђиласа. Ради подршке студентима сакупљао је потписе за писмо солидарности са студентском акцијом од културних радника и новинара".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Ниједна револуција није последња

О МАТИЈИ БЕЋКОВИЋУ забележено: "књижевник. У студентским демонстрацијама видео своју шансу. Иначе је по својим написима познати опозиционар режима. Држао је говор на Филозофском факултету изјавивши да их подржава велики број књижевника и да не треба да одустану од својих захтева. Читао је своје смишљено одабране песме за ову прилику".

Београдска служба државне безбедности је јављала да је Бећковић током протеста студената деловао несмањеним темпом, пропагирао потребу да се сви мобилишу у солидарности са студентима и имао бројне разговоре са Ђиласом (са којим се налазио на Ташмајдану), са Исаковићем, Михизом, Живорадом Стојковићем, Душком Радовићем, Александром Антићем, Младеном Ољачом, Миром Траиловић, Десанком Максимовић. Замерено му је што је више пута долазио на Филозофски и Филолошки факултет, што је рецитовао песме и што је преко пријатеља Мијата Мијатовића, бившег ибеовца, одржавао контакте са акционим одбором и добијао налоге и где и кад да говори.

Градска служба безбедности га је оценила као човека који је свестан свог "лицемерства и лукавства", јер се хвалио да после избачених парола "Живела младост", "Живела слобода" или фразе "ниједна револуција није последња" настаје "скандирање и хистеричан аплауз". [...]

Михиз, Бора Тодоровић и и Бора Пекић

ПОТПИСНИЦИ "ПРЕДЛОГА" нису били изложени оптужбама за национализам само од власти, већ и од својих колега које су делиле партијске ставове. Група писаца верних политици СК је у борби против национално оријентисаних колега понекад била ревноснија и од саме Партије.

Степен поларизације српских писаца био је видљив 13. јануара 1968. на састанку који је у ГК СКС одржан са групом писаца: Ели Финци, Роксанда Његуш, Иван Ивањи, Миодраг Протић, Младен Ољача, Душан Матић, Миле Станковић, Милан Ђоковић, Ђорђе Радишић.

Они су тада обавестили СК да је постојао страх да ће на проширени састанак Координационог одбора Савеза књижевника Југославије у Загребу 30. и 31. марта отићи и присталице "Предлога", тј. они који нису позвани као делегати и тражили су да се СКС заинтересује за тај скуп. Дакле, тражили су помоћ Партије у борби против утицаја и деловања својих колега.

Закључено је да на састанку актива писаца и УКС треба инсистирати на томе да у Загреб не иду потписници "Предлога", али ни сви они за које се зна да су склони национализму, те да из Србије могу ићи само они који су друштвено ангажовани "са позиција друштвено-економске реформе" и политике СК. Тај став је сликовито објаснила Роксанда Његуш: "Треба ићи у Загреб и градити мостове који су покидани".

ПОЈАВУ ОПОЗИЦИЈЕ са позиција национализма власт је доводила у везу и са "информбировштином", јер је Државна безбедност сугерисала да су присталице ИБ после "Декларације" и "Предлога" прихватиле националистичке ставове.

За национализам су додатно оптуживани због става да је Југославија неприродна творевина која у себи садржи Исток и Запад, при чему су Исток чинили Србија, Црна Гора, Македонија и БиХ, а Запад Хрватска и Словенија. Једни су окренути византијској, а други римској варијанти хришћанства, једни су окренути ка католичкој Европи, а други ка православној Русији.

Фото Архива

Полазећи од тога да су Хрватска и Словенија имале упориште у западном свету, они су заштиту за Србију видели у СССР. Државна безбедност је мотрила на везе, сарадњу и контакте које су српски интелектуалци, а пре свега потписници "Предлога", имали са совјетским представницима.

У полицијским анализама је записано да су многи совјетски представници, укључујући и дипломатске, који су боравили у Југославији под маском приватних посета, успоставили "као своје трајне везе" контакте и међу књижевницима, издавачима, новинарима, позоришним и филмским уметницима. Као најпознатија имена наведени су Матија Бећковић, Света Лукић, Данило Грујић, Љубомир Симовић, Меша Селимовић, Радован Зоговић и Десанка Максимовић. Полицији су 1969. били сумњиви и Михизови контакти са Десанком Максимовић и Зоговићем.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Манекен за политичке злочине

ПАРТИЈА ЈЕ СА ПОДОЗРЕЊЕМ гледала на "Књижевне новине" и због толерантног односа према потписницима "Предлога" којима је лист отворио своје странице, узимајући их у одбрану због угрожености њихове егзистенције.

Јавно и критичко оглашавање потписника "Предлога" у овом листу у месецима после јавне осуде тог документа било је из угла власти неприхватљиво, али и сведочанство да су, упркос њиховог јавног анатемисања, у друштву остали канали за њихово јавно иступање. Посебно су осуђена два интервјуа са потписницима "Предлога".

Дејан Медаковић

У интервјуу који је објављен 30. септембра 1967. Жика Лазић критикује "бедан" материјални положај писаца и тврди да нису гладовали само у ненародном режиму, већ и "данас, у народном" и да то није последица сиромаштва, већ "огледало нивоа оних људи који руководе културом ове земље".

Критиковао је телевизију што је са екрана склонила Душка Радовића чија је емисија "На слово, на слово" била нешто "најбоље што је емитовано на малом екрану", ТВ драме Бране Црнчевића и разговоре с децом Матије Бећковића и тако протерала најталентованије писце из своје средине, само зато да би пред државом била чиста, "јер наводно они су нешто згрешили". Пита се: "Шта? Шта су згрешили на свом послу? Ништа". Наставио је оптужбама да су неки људи на телевизији самовољно преузимали посао полиције и бринули се да "безбедност државе не угрозе њени најдаровитији писци".

ЈОШ ВЕЋЕ НЕЗАДОВОЉСТВО власти изазвало је давање простора Матији Бећковићу. У интервјуу Моме Капора са Бећковићем 22. јула 1967. ("Мој претпостављени је Гете") Бећковић је себе представио жртвом чија су дела стављана на тајне "индексе", тврдио је да га терете за шпијунажу и непријатељску активност и четничко порекло, да је прогоњен и пре и после Брионског пленума и да су му угрожена грађанска права.

Говорио је изазивачки, саркастично. Тврдио је да се о њему прича да је агент страних служби, опозиција, реакционар, агент емиграције, домаћи агент, атентатор, криминалац. Жалио се да је забрањен и на радију и на телевизији, да је забрањено помињање његовог имена и да су из дечје емисије на радију избачена и његова деца. Апострофирао је скидање својих текстова са телевизије.

"Још пре две године генерални директор радија и телевизије Здравко Вуковић је позвао уредника програма за децу Душана Радовића и наредио му да ме скине са програма. Његово објашњење је било кратко и неприкосновено: 'Матија Бећковић је непријатељ ове земље, шпијун и диверзант. То је истина, али ту истину Матији не треба рећи. Нађите неко објашњење! Он не мора знати због чега је скинут са програма'.

Десанка Максимовић и Матија Бећковић

То су биле полицијске информације пре Брионског пленума. После Брионског пленума сам враћен на програм, уз одлагања и сумњичења да сам полицајац и то оне полиције која је поражена на Пленуму и због које сам био скинут први пут. После предлога за размишљање настала је нова хајка. Из једног ширег скупа мене су изабрали за свог пацијента. На радију и телевизији су отворили слободну трибину за размишљање о мојој непријатељској делатности. Било им је мало што су све скинули и забранили. Учинило им се да ће се искупити за све своје глупости и промашаје нападајући мене.

Не знам зашто им се чини да су они надлежни за мој случај. Или им се чини да сам стављен ван закона па су сви, бар за мене, компетентни. Ништа што је упућено мени не сматрају увредом. Ја сам нека врста манекена на чије прсте они лепе отиске тренутно најактуелнијег политичког злочина. Убеђују ме да сам ухапшен. Ипак, ја сам бедан агент и непријатељ кад за двадесет седам година нисам успео да будем обешен [...] Знате, мој отац је био четник. Међутим, што сам ја више напредовао, то је и он правио већу посмртну каријеру - у четницима. Ако постанем нобеловац, он ће постати - Хитлер!"

ФОТОГРАФИЈЕ: Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Југославије, Википедија, Фејсбук, Музеј Београда, Архив "Новости" и "Борбе"

Препоручујемо

Друштво

0 0

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ОД ЛАЖНЕ ИСТОРИЈЕ ДО ДВОСТРУКИХ СТАНДАРДА: Којим се све флоскулама служила антисрпска политика

13. 05. 2022. у 17:14

Друштво

0 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ТИТО И КРЛЕЖА ИСТИНСКИ САВЕЗНИЦИ: Доживотни председник Југославије о језичком питању

12. 05. 2022. у 17:14

Друштво

0 9

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ТЕШКА ВАРКА ЗА ХРВАТСКИ НАРОД: Партијско и државно руководство у Загребу примењује принцип симетрије

11. 05. 2022. у 17:14

Друштво

0 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЛАЖНА ПОЛИТИЧКА И НАЦИОНАЛНА СИМЕТРИЈА: Ескалација спорова око језика и покретање партијског механизма 1967. године

10. 05. 2022. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације