ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ОД ЛАЖНЕ ИСТОРИЈЕ ДО ДВОСТРУКИХ СТАНДАРДА: Којим се све флоскулама служила антисрпска политика

Слободан Јовановић

13. 05. 2022. у 17:14

ШТО НАС ВИШЕ убеђују да се манемо прошлости и окренемо будућности, наша заокупњеност историјом је све већа. Само је, међутим, на први поглед реч о историји, или само о историји, чак и овом нашем историјском додатку. Све време се заправо ради и о садашњости и будућности, или пре свега о садашњости и будућности. Ево, на пример, данашња тема - језик.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ОД ЛАЖНЕ ИСТОРИЈЕ ДО ДВОСТРУКИХ СТАНДАРДА: Којим се све флоскулама служила антисрпска политика

Архива

Говорећи о, сада већ далекој, 1967. години и о хрватској Декларацији о језику, ми говоримо, истовремено, о судбини ћириличних натписа у Хрватској, о предлогу тамошњег надлежног министарства да се укине српски језик за српску децу у Вуковару, и то не јуче него данас, вероватно, нажалост, и сутра. И још нешто: и кад је о историји овде реч, није то она позната и, у великој мери, лажна историја, него њена нова и истинита верзија. А друкчија је и на њој пројектована садашњост - онаква је каква стварно јесте, без наметнутих тумачења и било чијих монопола на истину.

Дуго времена су нам, наиме, други тумачили и нашу прошлост и одређивали садашњост и будућност. Тако, на пример, говорили су нам не само да смо заробљеници прошлости, него и да смо опседнути својим поразима, од косовског па надаље. Хтело се тиме да нам се избрише из свести сећање на државу, на средњовековну српску државу, из којег је васкрсла нова српска држава после векова робовања под Турцима, али и поново, деведесетих година прошлог века. Држава, наиме не ниче из "слављења пораза", него из сећања и свести о њеним живим коренима. Та свест живела је у народној поезији и култури, у вери, у језику. И, интересантно, сваки од тих сегмената националног идентитета и свести о држави и слободи био је, а и данас је, на удару и оспоравању. Народне епске поезије, у којој је садржан читав етички кодекс српског народа, скоро да више нема у школским програмима. Православље и Српска православна црква, као вековни чувар српске националне свести и идентитета, под непрестаним су и дуговременим нападима. Српски језик и ћирилично писмо, такође.

МЕТОДОЛОГИЈА И МЕХАНИЗМИ тих удара су бројни и разуђени - од привидно бенигних, до агресивних и насилних. Осим одвраћања од наше наводне опседнутости прошлошћу, на првом месту је метод и пракса непрестаног оптуживања. То треба да послужи као својеврстан заклон и алиби за антисрпске циљеве и намере. Тај злогласни појам за окривљавање Срба зове се "великосрпски национализам" и настао је у бечкој фабрици србофобије, а проширио се и на друге немачке и европске пропагандне центре, док је преко аустромарксиста био запљуснуо и Коминтерну. У Титовој номенклатури највећих опасности по Југославију била је то опасност над свим опасностима и кривица већа од сваког зла. Аустроугарски страх од наводне превелике "расцијанске" распрострањености по Монархији прва је артикулисала Марија Терезија и формулисала задатак да се Срби територијално "сведу на праву меру".

И то свођење Срба на праву меру траје до дана данашњег. Протеривани смо и истеривани под том фамозном оптужбом за великосрпство, које се сводило на непостојећу кривицу постојања, од које се није могло одбранити, нити су оптуживачи имали обавезу да је доказују. Није, на пример, било скупа у Титовој Југославији, од месне заједнице до федерације и од Конгреса СК до партијских огранака на којима се није бесомучно и беспризорно трабуњало о великосрпском национализму и шовинизму, уз све друге синониме, алузије и изразе са сличним значењем, као да је то некаква општа молитва и Оченаш за спас братства и јединства и наше заједнице равноправних народа и народности од злих и опаких Срба који малтене ништа друго не раде него вребају прилику да наставе посао српске буржоазије да све друге потчине, унитаризују, централизују, етатизују, денационализују и - опљачкају. Југославија је и функционисала, док је функционисала, управо на контроли српског фактора, а априорно и перманентно оптуживање је био начин и механизам те контроле. Српска руководства, уместо да се томе супротставе, непрестано су се доказивала пред Титом и пред другима у Југославији, понижавајући и себе и народ који представљају.

НАЈВЕЋА ЈЕРЕС МЕЂУ свим тим измишљеним јересима и лажним кривицама, које су важиле само за нас, не и за друге у Југославији, била је и сама помисао на јединство српског народа, макар и културно и језичко. "Нама Србима је забрањено да имамо свест о томе да смо један народ", рећи ће ових дана историчар Славенко Терзић. Реч је о оној свести која се данас, уз бројна оспоравања, означава као "српски свет". Било каква брига Србије за положај и равноправност Срба у Хрватској, БиХ, Македонији, Црној Гори, па чак и српској покрајини Косову и Метохији, била је онемогућавана једном прилично фреквентном флоскулом - да свако треба да почисти у свом дворишту. Чак се и именовањем стварао привид о подвојености унутар српског националног корпуса - Срби у Србији били су Србијанци, у Хрватској хрватски Срби, у БиХ босански, па црногорски, македонски, косовски итд. Срби.

И на крају долази механизам који се може означити као вештачка или лажна политичка симетрија, по којој је сваки политички проблем било где у Југославији, укључујући и отворени сепаратизам и шовинизам, морао да има свој пандан, или чак извор, у српском национализму. То изједначавање неједнаког, намерно мешање узрока и последица, као механизам владања Југославијом и окривљавања Срба, ишао је од једнаког доприноса свих наших народа и народности НОБ-у, преко свих других вештачких симетрија (рецимо, ако се смени руководство Хрватске због Хрватског пролећа и отвореног сепаратизма 1971, већ 1972. смењује се и српско руководство због измишљеног разлога - анархолиберализма), да би се на крају изједначиле борба за Југославију и борба против Југославије деведесетих година и да би ЈНА, као легална војска заједничке државе, била изједначена са сепаратистичким и терористичким паравојскама, а потом и проглашена за агресорску и окупаторску, најпре у Словенији, потом у Хрватској и БиХ.

Славенко Терзић

Читава та скала, најпре софистицираних, а на крају и огољених, политичких техника и метода примењена је и у тзв. језичком спору око српскохрватског књижевног језика, изазваном сепаратистичком и националистичком Декларацијом о хрватском језику. Подржале су је све хрватске научне и културне институције и нико о томе у Хрватској није изговорио ни једну једину критичку реч док се није који дан касније појавио одговор неколицине српских писаца, назван Предлог за размишљање. Полтронско српско руководство је тај гест дочекало на нож, уз драконске политичке казне "одговорнима", а хрватском руководству је реакција српских писаца била добродошла за успостављање симетрије између "два национализма". Као што и Библија каже - На почетку беше реч - овај језички спор се с правом означава као почетак краја Југославије, а све ове описане антисрпске технике које су до тога довеле, уливају се у политику западних покровитеља тог краја, познату и озлоглашену као политика двоструких стандарда.

СМЕШНЕ ЛЕКСИЧКЕ ИЗМИШЉОТИНЕ

ВИШЕДЕЦЕНИЈСКО настојање хрватскох језикословаца да хрватски језик што више удаље од српског, дало је тек незнатне резултате. Разлог лежи у томе што језик не трпи ту врсту интервенционизма (народски речено - силовање језика), и што су се њихови напори свели на често смешне лексичке измишљотине. Ево једног примера из личног искуства. Гледао сам пре извесног времена неки хрватски филм на телевизији са унуком Јованом, која тада још није била пошла у школу и терала ме је да јој читам титлове. Тај филм је био титлован, тј. преведен са хрватског на српски, али унука није тражила да јој читам превод. Толико о посебности хрватског језика. Јована је у међувремену постала ђак другог разреда и већ је научила латиницу. Причу о судбини ћирилице у Хрватској, међутим, још нисам стигао да јој испричам. Тешко је и одраслом човеку да схвати толику мржњу према свему српском, према српском писму и језику нарочито, а камоли детету. Неће је, међутим, то сазнање мимоићи, потрајаће то.

ФОТОГРАФИЈЕ: Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Југославије, Википедија, Музеј Београда и архив "Новости" и "Борбе"

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)

ОПШТА ПАНИКА НА ПОЗНАТОМ СРПСКОМ ЛЕТОВАЛИШТУ: Погледајте хорор сцену из Грчке (ВИДЕО)