ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЛАЖНА ПОЛИТИЧКА И НАЦИОНАЛНА СИМЕТРИЈА: Ескалација спорова око језика и покретање партијског механизма 1967. године

Др Слободан Селинић

10. 05. 2022. у 17:14

ГРУПА ХРВАТСКИХ лингвиста је годинама заговарала ставове о подели српскохрватског језика, угрожености права хрватског народа и равноправности језика, а онда су ти ставови уграђени у "Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика" о којој је јавност упозната 16. марта у "Вечерњем листу" и 17. марта у "Телеграму".

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЛАЖНА ПОЛИТИЧКА И НАЦИОНАЛНА СИМЕТРИЈА: Ескалација спорова око језика и покретање партијског механизма 1967. године

Хрватско руководство: Перо Пиркер, Душан Биланџић, Милка Планинц, Јуре Билић, Јелица Радојчевић, Марко Копртла, Савка Дабчевић-Кучар, Душан Драгосавац, Владими Бакарић, Ема Дероси-Бјелајац, Мико Трипало и Анте Јосиповић

Док су ти ставови изговарани на научним скуповима и објављивани у стручним и другим часописима, па чак и када су записани у "Декларацији" коју су усвајале хрватске установе, политичке власти нису реаговале и нису их осуђивале. Осуде су кренуле тек када је "Декларација" објављена и када су српски писци на њу одговорили.

Хрватска и српска партија (односно њихови извршни комитети) током акције против докумената о језику биле су у контакту и многи потези повлачени су паралелно, скоро синхронизовано. Почело се објављивањем текстова у штампи, настављено је седницама републичких ЦК, а потом је оперативни рад против потписника пренет на градске комитете и основне организације.

ЦК СК Хрватске је сазвао састанак за 18. март. На њему су били представници РТВ Загреб и "Вјесника". Договорено је да те две медијске куће објаве "политички коментар" у коме ће осудити начин на који је припремана "Декларација" ("у тајности пред јавним друштвеним факторима, облик којим се жели наметнути дискусија о неким питањима из подручја језика, двосмисленост неких ставова о објављеној 'Декларацији' и неодговорност оних који су олако ставили свој потпис на један такав документ").

Мика Трипало

ПРЕДСТАВНИЦИ ЦК СКХ 20. марта разговарали су са представницима потписника "Декларације". Састанак је трајао скоро пет сати. Присуствовали су Вјекослав Калеб, Славко Михалић, представници катедри Филозофског факултета у Загребу, Друштва књижевника Хрватске, Мирослав Брант, представници Матице хрватске, др Људевит Јонке, др Иво Франгеш, др Стојан Бабић, др Радослав Катичић, др Грга Гамулин и др. Испред ЦК СКХ били су присутни Мико Трипало, Дује Катић, Перо Пиркер и Иво Шибл. Закључено је да постоје отворена питања на подручју језика и да о њима треба дискутовати, "али са пуно више друштвено политичке одговорности, на бази научних аргумената, поштујући постигнуте резултате и позитивна кретања у нашој друштвеној пракси". Закључено је и да ИК ЦК СКХ неће ићи у "фронталну негативну квалификацију" свих 18 научних и културних институција које су потписале "Декларацију", али да се дистанцира од начина на који су та питања покренута и од њиховог садржаја; да ће осудити "неодговорне поступке оног дијела чланства колектива научних и културних институција који нису са довољно политичке одговорности приступили споменутом акту". Ове формулације нису биле оштре, а из сећања Радослава Катичића следи закључак да су он и други потписници критиковани блаже него што су мислили да ће бити. Катичић је писао да им је Шибл рекао да попију коњак ако треба да разговарају са Бакарићем и наставља: "Није било тако страшно јер разговарали смо с Миком Трипалом". (Радослав Катичић "Деклерација и језикисловље" 2008)

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Србија избегава одговор на "Декларацију"

У ПАРТИЈСКОМ ВРХУ Србије је 20. марта одржан састанак код Добривоја Радосављевића и направљен програм политичке акције у вези са реаговањем на "Декларацију" и "Предлог". Организован је састанак са представницима појединих дневних и недељних листова. На њему је од новинара тражено да избегавају "драматизовање догађаја и уношење нових узнемирења у јавност". Заказана је седница ИК за 21. март и одлучено да се организују састанци са комунистима из Удружења књижевника у Академији наука, са групама комуниста на Филолошком и Филозофском факултету.

Хрватска и српска партија званично су реаговале на седницама својих ИК ЦК 21. марта. Са тих састанака издата су саопштења осуде језичких сукоба, али она нису била интонирана на исти начин. ИК ЦК СКХ је потписницима замерао само двосмисленост садржаја, нејасноће и "неке" ставове, као и начин на који су покренули питање језика. Колико су осуђени њени "неприхватљиви ставови", толико су осуђени и покушаји да се они искористе "у шовинистичке, националистичке или унитаристичко-интегралистичке сврхе".

Истовремено је реаговао и српски врх. За СК Србије није било дилеме да је "Предлог за размишљање" био "најизразитији и најдрастичнији облик националистичког реаговања у Србији и потврда тезе да се национализам и шовинизам на једној храни таквим реакцијама на другој страни". Желећи да избегне било какав одговор из Србије на хрватску декларацију, како би се држала политике да свако треба да се обрачуна са национализмом у својој републици, српска партија је између "Декларације" и "Предлога" ставила знак једнакости. Суштину "Предлога" је оценила као изразито националистичку.

Стеван Дороњски

У ЈЕДНОМ ИЗВЕШТАЈУ, секретар Извршног комитета СК Србије Стеван Дороњски је закључио да мотиви "Предлога" нису били "стварање боље атмосфере, поверења, ослањање и повезивање са најпрогресивнијим снагама у Хрватској, неговање међунационалних односа, већ изазов и партнерство у национализму са оним негативним снагама које су инспирисале суштину Декларације". Појаву да су неки српски јавни радници били забринути за положај Срба ван Србије, због чега су себи давали право да реагују на појаве за које су сматрали да угрожавају њихов народ, Савез комуниста Србије је означио политиком "писања рецки и скупљања поена, препричавања екстремних примера, затим њиховог увеличавања и ширења", а те интелектуалце етикетирао као "поједине шовинистичке елементе у Србији". Зато је СК Србије код "извесних националистичких елемената у Београду, у редовима културних радника" видео "цинично задовољство" што се појавила "Декларација", јер су је искористили "као параван за своје националистичке провокације, почели су њоме да правдају и неке раније испаде, одмах су хтели њоме илустровати атмосферу која постоји у Хрватској и која се, наводно, толерише".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Лажна тврдња о потискивању хрватског језика

ИСТОГ ДАНА када се састао ИК ЦК СКХ, 21. марта 1967, заседао је и ИК ЦК СКС. Његово саопштење је било изричитије и оштрије у осуди језичких докумената, посебно српских писаца. Српска партија је одмах изнела оптужбу о "националистичким снагама" пораженим на Брионском пленуму и 6. седници ЦК СКС, што је био синоним за српски национализам и "ранковићевштину". У овом документу су хрватски и српски интелектуалци јавно означени као шовинисти тврдњом да је реакција српских писаца показала да се "шовинизам на једној страни одржава шовинизмом на другој страни".

Ови ставови су усвојени после кратке дискусије у којој је чланове тог тела са најважнијим аспектима управо заоштреног језичког (националног) питања упознао Милојко Друловић. Врху СКС је било јасно да је језички сукоб актуелизовао национално питање у друштву. О томе је сведочило и то што је седмицама уназад, у анкетама које је правила телевизија сваких седам дана, најважније питање за гледаоце била реформа, да би у седмици завршеној 19. мартом то било национално питање. Милојко Друловић је подсетио на контекст језичког сукоба у виду писма словеначкој телевизији и дискусија у Скупштини око превођења и натписа на новчаницама, као и да је то наставак дискусија око језика на страницама "Телеграма" и "Књижевних новина". Изнео је да је неколико захтева "Декларације" изазвало "узнемиреност" - пре свега захтев за раздвајање језика, захтев да службеници, наставници и јавни радници морају да користе језик средине у којој раде и тврдња да је хрватски језик био потискиван.

Перо Пиркер

ТО ЈЕ БИО РЕДАК случај да је неки партијски функционер подвукао опасност која се крила у захтеву да службеници, наставници и јавни радници морају користити језике средине у којој делују, без обзира на своје порекло, јер је Друловић у том захтеву видео сукоб са уставом, зато што би његовим усвајањем Србима, Италијанима и Мађарима било онемогућено да користе свој језик. Српска партија је водила рачуна о стању у Хрватској и да кораци које ће предузети буду договорени са хрватским врхом. Српско руководство је тражило да се одржава стални контакт са ИК ЦК СКХ ради координирања политичке акције. Милојко Друловић је скренуо пажњу да је "Вјесник" објавио да је "Декларација" припремљена у тајности и из тога је закључио да је у Хрватској потребно учинити "озбиљан напор". Реаговање хрватског врха је оцењено као принципијелно и одлучно и примљено је са одобравањем. ИК ЦК СКС је сматрао да је ситуација у Хрватској била деликатна и да је требало деловати синхронизовано са хрватским руководством, али је полазио од тога да српска партија прво мора да оцени стање у Србији, посебно у београдској књижевној средини. Зато су осуђени "националистички елементи у Србији" који су, као "скупљачи шовинистичког перја", дочекали "Декларацију" "са циничним задовољством, узели је као параван за своје националистичке противакције..."

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Комунисти губе битку о националном питaњу

ЗА СК СРБИЈЕ посебно је била иритантна тврдња потписника "Предлога" да је СК изгубио битку у националном питању и да је потребно да они преузму на себе вођење рачуна о националним интересима. За Друловића је на тај став требало гледати у контексту трајних идеолошких и политичких отпора политици СК, тј. као део оптужби да је ЦК СКС анационалан и да не води рачуна о интересима Србије, што су за СКС биле исте позиције са којих је ЦК СКС нападан после Брионског пленума. Друловић је извор националистичких појава у Србији видео и у конзервативним снагама које не иду у корак са "даљим социјалистичким развитком, у тежњама реакције да се супротстави самоуправним интересима произвођача". "Предлог" је означен као националистички и због бриге за положај Срба у Хрватској, па су његови потписници окривљени да су Србе у Хрватској третирали као националну мањину за чији положај и права треба да се брину Срби из Србије. Узнемирење у врху СКС изазвали су и став потписника "Предлога" да је "Декларација" легитиман чин хрватске стране, затим тврдња да је немогуће да хрватски врх није знао за њено припремање и да је толерисао хрватски национализам, те да су то све политичари "замесили". Захтев "Предлога" да се у Србији забрани латиница, уколико се не ради о југословенском програму, одбациван је позивањем на то да је Београд био главни град у коме је живело 35.000 Хрвата, 10.000 Словенаца, 13.000 Македонаца и 10.000 Шиптара.

Милојко Друловић

ДРУЛОВИЋ ЈЕ ПОДСЕЋАО да је Скупштина УКС одбацила "Предлог". Тражио је да се не потцени његова "агресивност", али и да се не прецени, јер су се његови творци после одбијања повукли у своје "старе шанчеве, да живе у тишини тих својих убеђења". Латинка Перовић је у "Декларацији" и "Предлогу" уочавала деловање националистичких снага које су постојале и пре 4. пленума, процењивала је да су те снаге биле у дефанзиви и да су, отеране са кључних позиција, покушавале да нађу погодно тле у култури и сталешким и цеховским организацијма. Сима Затезало је износио најрадикалније ставове. Заговарао је недраматизовање овог случаја, али и да се ангажује цела Партија, јер је питање "хоћемо ли нову партију стварати у Партији или нову партију стварати ван Партије" Зато је најавио да ће Градски комитет активирати целокупно чланство. Истицао је да тада није било места за компромис, тражио да се иде до краја, да комунисти буду "рески политички, демократски", заговарао је "прозивање" у Партији оних који до тада нису схватили промене после 6. пленума. Закључио је да је било доста околишања и позивања на старе заслуге, јер "овај социјализам живи од тога ко је какав данас и шта ће сутра радити" и упозорио да је СК "догурао" дотле да члану ИК не дају реч: "шта ћемо више. Да морамо да се боримо за једно елементарно право - да говоримо. Докле је загризао тај национализам". Стеван Дороњски је искористио дискусију да осуди "хегемонистичко југословенство" које је израз "великосрпског шовинизма и хегемонизма".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Савезни врх избегава да арбитрира

САВЕЗНИ ПАРТИЈСКИ врх је званично или полузванично реаговао неколико дана после објављивања "Декларације". Савезни органи и српски и хрватски партијски врх су одржавали међусобне консултације и разговарали о покренутом питању.

Српски и хрватски ЦК су били на вези, а Киро Хаџи Василев се 20. марта "повезао са свим републичким центрима изузев Загреба и Београда", обавестио их о реакцијама хрватског и српског ЦК и тражио од њих да посвете нарочиту пажњу језичком питању и "предухитре некаква негативна реаговања", пре свега у штампи, на радију и телевизији. Још "званичније" се о томе разговарало 21. марта на састанку групе чланова ИК ЦК СКЈ.

Мијалко Тодоровић

Састанку су присуствовали Мијалко Тодоровић, Роман Албрехт, Нијаз Диздаревић, Киро Хаџи Василев, Мирослав Печујлић, Милован Бузаџић, Иван Лаћа, Ристо Јовановић и Анђелко Вељић. Детаљнија расправа ипак није покретана. Договорено је да се следећа седница Извршног комитета одржи 28. марта 1967. и да се на њој говори о међунационалним односима у светлу језичког питања.

ЧЛАНОВИ ИК ЦК СКЈ нису показивали интересовање да преузму на себе улогу арбитра у језичком питању. Скоро да се може рећи да су о тој теми говорили само Мијалко Тодоровић и Киро Хаџи Василев. Иницијатива и одлучивање су били у рукама Тодоровића. Очекивано је да проблем реше републички комитети Србије и Хрватске, а да се проблемом равноправности језика баве и државни органи.

Тодоровић је сматрао да би такве "текуће" ствари требало да решавају Социјалистички савез и државни органи, а да ИК ЦК СКЈ ради на дуже стазе, да гледа дугорочније. Киро Хаџи Василев је тежиште акције против потписника докумената о језику пребацивао на извршне комитете Хрватске и Србије, с обзиром на то да су се у њиховом "дворишту" и десили "инциденти". Од њих је тражио да предузму само оне мере које су се сводиле на политичко "парирање тог инцидента".[...]

Стево Крајачић, Савка Дабчевић, Јованка Броз и Мирослав Крлежа

Мијалко Тодоровић није био баш толико уздржан као Василев. Уместо "голе пропаганде" предлагао је да се говори о узроцима националистичких појава и ситуацији у којој су се "самоујединиле" "неке туђе несоцијалистичке бирократске снаге" и српски и хрватски националисти у покушају да одвуку друштво са "пута реформе" на "споредни колосек". Предлагао је и да ИК ЦК СКЈ сагледа који су проблеми у међунационалним односима остали нерешени. [...]

Потписнике "Предлога" Тодоровић је дефинисао као затворену националистичку групу, која је држала монопол "на неким позицијама" и вршила међусобна "корумпирања". У смислу борбе против те групе, он ју је стављао у исти кош са групом око "Праксиса" - тражио је "политичку акцију" против њих "да се види каква је то мизерија и са научне и са друге стране".

ФОТОГРАФИЈЕ: Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Југославије, Википедија, Музеј Београда и архив "Новости" и "Борбе"

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)

ЏОНСОНОВ РОЂЕНИ БРАТ: Био министар, после Борисовог потеза поднео оставку - личе као да су близанци