НОСИМ У СЕБИ УРАНИЈУМ И СЕЋАЊЕ НА СРПСКУ ДЕЦУ: Алесандро де Канева, некадашњи припадник Кфора на Косову, о последицама НАТО бомбардовања

БИЛА је 2002. на Косову, а чинило се да гледам италијански филм који се односи на период из 1945, када су деца трчала за оклопним америчким возилима очекујући да им војници баце неку карамелу или кекс.

Алесандро сада живи у Риму од инвалидске пензије, Фото Приватна архива

Тако су и пред нама стајала деца, слабо обучена, у нади да ће добити неку бомбону, било шта - то никада не излази из сећања.

Алесандро де Канева, рођени Римљанин, тада старији наредник, имао је 39 година и био је у мисији Кфора на Косову и Метохији од јуна 2002. до децембра исте године. Стручњак за информатику и телекомуникације, у ексклузивној исповести за "Новости" каже да је био са седиштем на аеродрому у Ђаковици и са задужењем за постављање и одржавање италијанске апаратуре за потребе Кфора и потребе аеронаутике која је опслуживала све структуре на аеродрому, као и на разним другим местима на Косову, у Пећи, Приштини, Ђаковици...

Тада није ни слутио како ће му се живот претворити у пакао после неколико година.

- Када смо пошли у мисију речено нам је да нас политика не интересује и да се бавимо својим задужењима. За нас се то становништво звало Косовари, није било помена о томе да разликујемо религију, а онда смо на терену брзо све схватали... Било је довољнио да пролазимо поред кућа на којима се налазила истакнута црвена застава са црним двоглавим орлом и знали смо где смо, као што смо знали и без ознака где смо када смо се заустављали испред манастира где смо постављали антене за ТВ или радио. Манастири су тада били само ограђени, без икакве заштите, са ознаком "пажња, склоно паду" јер су били бомбардовани и претила је опасност да се уруши део и неко страда. Схватали смо где смо када смо пролазили поред кућа тако јадних, урушених од времена или бомбардовања, ишли раскопаним путевима у планине у усамљена места где су тешко и наша возила пролазила, реке без мостова.

Алесандро Де Канева са колегама 2002. на Косову и Метохији, Фото Приватна архива

Прилазила су деца из кућа које нису имале ознаку да су албанске, било је јасно да су то српска деца...

- После првог таквог сусрета односили смо на терен све што смо имали, кесе или пакетиће са соковима, кексом, чоколадицама. Оно што је истински потресно и остало је у сећању свих мојих колега, јесте колико су та деца била поносна, она нису тражила, она су стајала и чекала. Када бисмо им нешто дали нису никада отворила да поједу ту пред нама, отрчала су кућама вероватно да поделе са породицом. То не може да се заборави! Потом смо почели да добављамо из Италије, како је ко могао, оделца, мајице, ципелице, од наше деце, и да им достављамо. Све што смо могли или набавили давали смо им.

То су били дани, а ноћи - знали су где су када се чуло пуцање из пушкомитраљеза, били су то Албанци. И војник има право на страх или обазривост, спавао је са пиштољем.

Вратио се старији наредник из мисије, ишао у друге мисије, радио у Риму у Министарству одбране у Одељењу за аеронаутику и после више година почео да осећа стомачне проблеме. Уследили су прегледи, анализе и констатован је веома редак и опасан тумор (adenocarcinoma al cardias), а у његовом телу и крви дословно царују тешки метали - осиромашени уранијум.

- У мисији на Косову нико нам није указао на опасност од радиоактивности, ми смо у торбама у нашим собама имали опрему за заштиту од могућег хемијско-бактериолошког дејства, али нико нам није рекао да треба да обучемо ту опрему, војник не може самовољно ништа да уради, чека команду.

Како је могуће да је гледао америчке војнике у специјалној опреми са маском на лицу и са заштитним рукавицама, а није му било чудно, каже да су изгледали као Марсовци?

- Схватиш када је све касно, било је говора међу нама, неко би рекао: "Ма то је само брбљање", а они су на бомбардованом и сваком другом терену носили ту опрему. И кад су прилазили црквама и гробљима, нама је стизало само наређење: "Не идите никада сами било где, најмање по двоје". И нико нам није изговорио - немојте се купати или прати лице водом из тамошњег водовода јер је радиоактивна, а касније се све сазнало, ми смо јели у мензи храну кувану у тој води, затрованој.

И тада почиње пакао у животу овог младог војника.

- Следи операција, извађен ми је комплетан желудац, скраћен једњак за 15 сантиметара, а остатак повезан са цревом, немам варење, то се зове тотална гастректомија, ослабио сам 30 килограма, лекари нису могли даље да скраћују једњак, није се могло ићи даље у хируршкој интервенцији, прошао сам хемиотерапију, радиотерапију, болест је у мени, ја сам као једна епрувета која носи, по последњиим налазима и мерењима, један милиграм осиромашеног уранијума који кружи у мом телу, ткиву и крви, некроза - изумирање ткива.

Де Канева има 59 година, послали су га у инвалидску пензију, али било каква одштета од стране италијанске државе није уследила.

ЗАПОЧЕО САМ ТУЖБУ ЗА ОДШТЕТУ

- Не знам колико је извесна и до када моја будућност, али започео сам тужбу за одштету, мој адвокат Анђело Фјоре Тартаља је једини у Италији који се већ 20 година бори за правду и одштете италијанским војницима из мисија због последица осиромашеног уранијума.

Досад је добио више од 150 тужби, ја још чекам суђење иако је мој лекарски досије више него јасан - прича Алесандро де Канева.

Препоручујемо

Свет

1 37

ГДЕ СТЕ БИЛИ 1999. КАДА ЈЕ БОМБАРДОВАНА ЈУГОСЛАВИЈА? Руски амбасадор у ОЕБС одбрусио западним земљама! (ФОТО)

24. 02. 2022. у 23:23

Политика

0 5

АКО ОВО НЕ ПРИХВАТИТЕ,БОМБЕ ЋЕ ПАДАТИ: Мадлен Олбрајт је претила у Рамбујеу, а на данашњи дан пре 23 године српска делегације је рекла "не"

23. 02. 2022. у 13:24

Друштво

0 1

ИМАЛИ СМО ИЗУЗЕТНУ ЧАСТ: Командант Кфора посетио Високе Дечане (ФОТО)

09. 02. 2022. у 23:44

Политика

0 0

ПУТИН ПОДСЕТИО НА НАТО АГРЕСИЈУ НА СРЈ: Макрон ћутао и слушао! „Тврдите да сте одбрамбена организација…“

08. 02. 2022. у 16:11

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације