ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - У ЗАГРЕБУ ОСНИВАЛИ КОМУНИСТИЧКУ ПАРТИЈУ ПАВЕЛИЋЕВЕ ДРЖАВЕ: Шта се дешавало у у лето 1941. године

У ТОКУ своје научне каријере истраживао сам и писао радове из историје Србије и Југославије у XX веку, посебно у периоду Другог светског рата. Проучавајући историју Народноослободилачке борбе и Комунистичке партије Југославије у Југославији и Србији, нисам се задовољавао само писаним изворима него сам користио и сећања учесника кључних догађаја тога времена.

Јанко Јанковић, сарадник Благоја Нешковића из Специјалне полиције

Научна радозналост ме је вукла да упознам водеће људе КПЈ у Србији, на првом месту др Благоја Нешковића који је руководио Партијом у Србији од почетка устанка 1941. до 1948. године. Посебан мотив да се сретнем са Нешковићем била је чињеница да је изненада нестао са политичке сцене, наводно као ибеовац, а да није организован партијски пленум, као поводом Ђиласа и Ранковића, или бар расправа на партијским форумима. У широј јавности се није знало због чега је искључен из Партије и због чега није трпео друге последице, осим што је скинут с власти...

Осим тога, требало је објаснити шта је истина у кампањи која се водила против Нешковића после његовог искључења из Партије, посебно у мемоарима Светозара Вукмановића Темпа, Моме Марковића, Цане Бабовић и других њему несклоних руководилаца, као и у написима Владимира Дедијера. Они су настојали да умање његове заслуге у руковођењу Партијом у Србији, приказујући их претежно као грешке. Јавност је била преплављена њиховим написима и казивањима, а Нешковићу је било ускраћено да им одговори. Тај посебан начин његовог удаљавања из политике био је довољан да привуче моју пажњу, да покушам себи, а и другима, да објасним како се то и зашто догодило. Поготово што је одлука о његовом искључењу из Партије била недовољно јасна, а образложење Едварда Кардеља на VI конгресу КПЈ - неубедљива...

У ПРОЛЕЋЕ 1972. године, када смо се упознали, имао је 65 година. Био је у годинама кад су други научници одлазили у пензију, док је он интензивно истраживао узроке настанка болести рака у Онколошкој лабораторији Института "Ксенофон Шаховић", као да је желео да надокнади време које је изгубио док се бавио политиком до своје 45. године. Иако је радио на свом капиталном делу "Молекуларна биологија тумора", за које је 1983. године добио Октобарску награду Београда, био је предусретљив и налазио је времена да разговара са мном о својој револуционарној прошлости, посебно о времену кад је руководио Комунистичком партијом у Србији. [...]

Владимир Поповић, инструктор у ЦК Хрватске

О Шпанском грађанском рату смо ретко разговарали. Нешковић није показивао спремност да о томе детаљније говори. У Шпанију је отишао по својој жељи, нико га није на то гонио. Мајка Госпава је покушавала да га одврати, обраћајући се своме брату Алекси Илићу да утиче на Благоја да не иде у Шпанију, али све је било безуспешно. Иначе, Благоје је у разговору спомињао да је на његово политичко опредељење значајно утицао његов ујак Алекса Илић, столар, члан Социјалдемократске странке, из Туцовићевог времена. Милован Ђилас га је повезао са Лабудом Кусовцем у Паризу, који се у име ЦК КПЈ бавио слањем добровољаца у Шпанију. У Париз је дошао на поменуту везу у лето 1937. године заједно са супругом Надом Димитријевић..

Кад је војска републиканске владе почела да губи битке од војске генерала Франка, Стаљин је наредио повлачење страних добровољаца. То повлачење револуционарна влада је организовала у договору са Друштвом народа. Добровољци из Југославије повучени су у Француску и смештени у логоре, где је Нешковић остао скоро две године. Из Шпанског грађанског рата изашао је са чином капетана. [...]

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Из Шпаније у Покрајински комитет

У БЕОГРАДУ се најпре срео са Иваном Милутиновићем, а затим са Александром Ранковићем и Момом Марковићем. Нешковић им је тада предао карактеристике добровољаца који су се враћали из логора у Француској, које су садржале оцене њиховог држања у Шпанији. Њих су обично писали руководиоци партијских организација или људи од посебног поверења у КПЈ. Према свему судећи, изгледа да је Нешковић у Шпанском грађанском рату стекао поверење водећих људи у КПЈ, па су Милутиновић и Ранковић одмах по доласку у Београд предложили да уђе у Покрајински комитет КПЈ за Србију у фебруару 1940. године...

Први пут је срео Тита приликом његовог доласка у Београд 28. марта 1941, након што су га Митра Митровић и Василије Буха обавестили о току демонстрација 27. марта у Београду. Лола Рибар га је повезао са Титом и он га је одвео у стан доктора Ћирковића на Чукарици, где су се били окупили руководиоци КПЈ који су се налазили у Београду. Тада је први пут чуо Тита како говори. Директива Партије је била да се иде у војне јединице после проглашене мобилизације и да се они који нису позвани пријаве у добровољце. Нешковић ми је причао како се залагао да сви комунисти, па и он, учествују у том рату против Немачке јер нису желели да буду жигосани као издајници отаџбине. Један део комуниста пао је у рату у немачко заробљеништво. Настављујући ту политику, КПЈ је започела припреме за устанак формирањем борбених група које су одлазиле у шуму. [...]

Благоје Нешковић са сарадницима

ПОЛОВИНОМ маја 1941. дошао је код Нешковића у Београд Милан Благојевић, шпански борац и предложио да Партија организује оружане акције против окупатора. "Питао је шта се чека, зашто се не започиње са борбом јер он већ има људе спремне за борбу." Чланови ПК су одбили његов предлог, с образложењем да би то без солидних припрема био авантуризам... "Није Коминтерна дала директиву: чекајте док Немачка не нападне Совјетски Савез па онда почните са устанком. То је била ствар процене КПЈ", причао је Благоје.

У то време Немци нису дирали комунисте због споразума са Совјетским Савезом све до 22. јуна 1941. године.

"Сазнали смо од Јанка Јанковића, који је радио за нас у Специјалној полицији, да је 22. јуна Гестапо од Специјалне полиције тражио спискове комуниста, што до тада није чинио. Одмах је издата директива да се не станује у својим него у становима које је Партија изнајмила и да се започне с припремама за оружану борбу против окупатора. С тим циљем је започето слање партијских кадрова из Београда на терен Србије, и пре доношења одлуке о отпочињању оружаних борби 4. јула. Све до пада Ранковића у руке Гестапоа, крајем јула, чланови ПК спавали су у једној кући у Шуматовачкој улици, а после су прешли у куће у Кумодрашкој и у Шумадијској улици број 187 на Авалском друму. Везу са Титом одржавали смо преко Јаре Рибникар, Вере Ненадовић и Миладе Рајтер, а са Ранковићем преко курира Зине Белић и Милеве Планојевић. Сретен Жујовић је предложио да се изведе диверзија на београдску радио-станицу. Током припрема те акције Александар Ранковић је пао у руке Гестапоа. После два дана га је ослободила ударничка група чланова Партије и СКОЈ-а.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Титова жена кажњена строгим укором

ИЗНЕНАДА око 20. јула Тито ме је позвао у Рибникареву кућу. Обавестио ме је да је добио извештај инструктора ЦК КПЈ у Хрватској Владимира Поповића да је у партијској организацији Хрватске настала конфузна ситуација јер је представник Коминтерне за Балкан Јосип Копинич, под партијским псеудонимом Ваздух, покушао уз помоћ Коминтерне да себи подреди ЦК КП Хрватске и да га одвоји од ЦК КПЈ, ослањајући се на Месни комитет Загреба, а заобилазећи постојеће руководство КП Хрватске."

Јосип Броз и Јосип Копинич у брдоградилишту „Уљаник“ шездесетих година прошлог века

Истовремено је Тито обавестио Кардеља да из Љубљане дође у Загреб и помогне Нешковићу да среди партијску ситуацију у Хрватској. Од Тита је Нешковић добио лажну легитимацију на име усташе из Пакраца. До Загреба га је у возу пратила Елза Метерли, курир ЦК КПЈ. По доласку у Загреб Нешковић је заједно са Владимиром Поповићем започео истрагу.

"Стање у Загребу било је следеће: Месна организација је одбијала да испуњава директиве ЦК КП Хрватске, већ их је примала од Ваздуха, а чланови ЦК КП Хрватске, неки мање неки више (сем тадашњег секретара, друга Влада Поповића), заузимали су доста колебљив став по питању одржавања чврсте везе са ЦК КПЈ, а неки од њих (нпр. Павле Пап) покушавали су да се повежу мимо КПЈ са КИ (Комунистичком интернационалом). То је све био резултат наступања Ваздуха према ЦК КП Хрватске и према месној партијској организацији у Загребу као опуномоћеника КИ, захтевајући да они спроводе његове директиве и узимајући критизерски став према ЦК КПЈ и посебице према другу Староме. Радило се око отпочињања с акцијама у Загребу и у Хрватској. Ваздух је сматрао да наш ЦК КПЈ не предузима ништа у том правцу и не одговара својим обавезама према КИ, те је он изражавао неповерење и сумњичење појединих чланова ЦК КП Хрватске као несигурних и провокаторских елемената (нпр. према Раду Кончару), и то неповерење је пренео и на месну партијску организацију."

НАЈПРЕ су саслушали Јосипа Копинича, 23. јула, који је изјавио да мандат који је добио од Коминтерне да среди стање у КП Хрватске предаје ЦК КПЈ, правдајући се да у првој половини јула није имао везе с њим. На последњем разговору са Копиничем, који је та аd hoc комисија обавила 26. јула, он је био самокритичан и изјавио је да више не сумња у Павла Папа и Рада Кончара да су издајници, ни у ЦК Хрватске и да лично сноси одговорност за неуспело организовање бекства затвореника из логора Керестинец, при чему су скоро сви, и то виђени партијски руководиоци, похватани и побијени. Бранио се да он није био иницијатор акције да преузме руководство ЦК КП Хрватске него да је то сугерисала Коминтерна.

"Захтевао сам да своје признање напише и потпише", прича Нешковић. "Он је то урадио после два-три дана колебања. На крају ме је загрлио и почео да плаче."

Јосип Копинич у Шпанији

Узели су опширну изјаву од Павла Папа, кандидата за члана ЦК КПЈ, 24. јула, која је допуњена следећег дана. Два дана касније Нешковић се састао са оперативним руководством КП Хрватске, у чијем саставу су били Раде Кончар, Андрија Хебранг и Владимир Поповић. На том састанку су предложене следеће казне: да се Лео Матес искључи из Партије, а Владимир Бакарић казни укором са последњом опоменом "због неисправног поступка према партијском форуму и неповерења према Партији". Јер је пристао да уђе у ново руководство КП Хрватске, које је требало да формира Копинич; цео Месни комитет КП у Загребу предложен је за смену, с тим да се Антон Роб, секретар, и Мирко Ванић, члан Комитета, искључе из Партије, а да остали чланови добију укор. Потом су, до краја јула, саслушали Рада Кончара, Андрију Хебранга и Владимира Бакарића, чланове ЦК КП Хрватске, и Леа Матеса, Ванду Новосел и Херту Хас, који нису били чланови ЦК. За другарицу Јосипа Броза Херту Хас предложен је строги укор са последњом опоменом, а за Ванду Новосел укор. При крају Нешковићевог боравка у Загреб је стигао Кардељ који је наставио да усмерава даљу активност ЦК КП Хрватске. У Загребу је Нешковић становао код партијске везе Деше Девчић, која га је око 1. августа допратила до Београда. Целокупан, веома обиман истраживачки материјал предао је Титу.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Бакарић интригама смењује Кончара

БЛАГОЈЕ потврђује да је МК Загреба покушао да се одвоји од ЦК Хрватске. "У позадини тог односа био је Владимир Бакарић. Није Кончар покушао да се одвоји од ЦК Хрватске, него је посредством Јосипа Копинича хтео Коминтерни да пренесе извештај о стању у КП Хрватске, када није имао везу са Титом. Мислим да су Кончара оптужили да је немачки шпијун зато што је као Србин био на месту секретара ЦК Хрватске... Тито је захтевао да се казни и Копинич, али је Димитров одговорио како је он човек Коминтерне и да то не чинимо.

После неколико дана, на састанку чланова Полибироа ЦК КПЈ - Тита, Ивана Милутиновића и Иве Лоле Рибара и извештача Нешковића, донете су одлуке о казнама, које је Тито проследио у Загреб 10. августа. Предложене казне су делимично ублажене јер је и Кардељ сматрао да су казне преоштре за нормалне прилике. Одлучено је да се Лео Матес, Антон Роб и Мирко Ванић искључе из Партије, да Месни комитет буде смењен и као целина кажњен строгим укором, да се Павле Пап казни строгим укором, Владимир Бакарић укором, а Херта Хас и Ванда Новосел опоменом.

Раде Кончар, секретар ЦК Хрватске

ИНТЕРЕСАНТНА је Нешковићева примедба да се КПЈ у том периоду није изјашњавала поводом усташких злочина у Босни и Херцеговини и Лици. Било је загонетно зашто је ЦК КП Хрватске оклевао да крене у акције после 22. јуна и 4. јула, кад је донета одлука да се започне с акцијама против окупатора и њихових сарадника... Владимир Бакарић је званично изјавио да му је Тито рекао: борба против Немаца, а не против НДХ. А Нешковић је скренуо пазњу и на онај Титов чланак у Билтену ЦК КПЈ у коме се он обраћа хрватском народу у мају-јуну 1941. да не дозволи да му командују кукавице италијански генерали." Први пут сам од Нешковића чуо за такав Титов став према НДХ.

Једне вечери, после трибине на Нишком универзитету, на којој сам учествовао заједно са Леом Матесом, питао сам га шта се то са њим догодило 1941. године. Објаснио ми је да Копинич није само њега придобио да уђе у нови ЦК КП Хрватске него и Владимира Бакарића, који га је оцинкарио пред комисијом избегавајући сопствену одговорност. Рекао ми је и да је Бакарић као човек ђубре и да са њим од 1941. разговара само службено.

Како случај Копинич није био решен 1941, јер је то спречила Коминтерна, у чијој је служби био, о њему се расправљало тек у мају 1945. на Контролној комисији ЦК КПЈ. Контролна комисија ЦК КПЈ предложила је ЦК да Јосипа Копинича искључи из Партије. Међутим, на интервенцију Тита, Ранковић је потписао одлуку ЦК 24. новембра 1945. да се Копинич кажњава строгим укором с предупређењем.

Тито, Владимир Бакарић и Иван Стево Крајачић непосредно после рата

ПУНКТ СТЕВЕ КРАЈАЧИЋА У БЕОГРАДУ

У БЕОГРАДУ је постојао совјетски обавештајни пункт, који је после хапшења Мустафе Голубића и Матије Видаковића наставио да води, са Титовом препоруком, Иван Крајачић Стево. Партија у Србији је то знала и одвајала је кадрове за тај рад. Од Тита је стигло писмо у коме је од мене тражио да на сваки начин помогнем Ивану Крајачићу. Обезбедио сам му стан и жену, тако да су деловали као обични грађани. Повремено смо се налазили и углавном смо водили начелне дискусије. Са њиме је везу одржавала Милада Рајтер. Он је око себе био окупио неке синдикалне ликвидаторе да му прикупљају информације. Почетком 1942. повучен је у Загреб, па је тај пункт престао да ради.

Препоручујемо

Друштво

2 7

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК -ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ЧУВАО СВОЈУ ДРЖАВУ: Зашто је на Ранковићеву сахрану дошло сто хиљада грађана

18. 02. 2022. у 17:14

Друштво

0 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЈУГОСЛАВИЈА ДРЖАВА ЈЕДНОГ ЧОВЕКА: Реаговања у свету на политичка збивања у СФРЈ у лето 1966. године

17. 02. 2022. у 17:14

Друштво

0 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ОТЕРАШЕ ЈОШ ЈЕДНОГ СРБИНА: Реаговања у Србији после Четврте седнице ЦК Савеза комуниста Југославије

16. 02. 2022. у 17:14

Друштво

0 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - НАЦИОНАЛНОСТ КРИВЦА ВАЖНИЈА ОД КРИВИЦЕ: Одјеци Брионског пленума у Југославији и свету

15. 02. 2022. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације