СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ТИТО ХТЕО ДА СТРЕЉА КОЧУ: Како је командант Прве пролетерске умало настрадао због битке на Сутјесци

Иван Миладиновић

13. 02. 2022. у 15:00

И НАЈНЕПРИСТРАСНИЈИ историчари имаће врло компликован задатак када буду процењивали улогу Коче Поповића у догађајима који су обележили крај прве половине и целу другу половину прошлог века. Био је изузетно комплексна и по много чему необична личност. У жижи тог интересовања несумњиво ће бити Кочини односи са Јосипом Брозом чија је амплитуда ишла из крајности у крајност, од најближе сарадње до потпуног разлаза.

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ТИТО ХТЕО ДА СТРЕЉА КОЧУ: Како је командант Прве пролетерске умало настрадао због битке на Сутјесци

Коча Поповић

Константин Коча Поповић посве сигурно спада у најнеуобичајније и најсложније личности наше историје из друге половине прошлог века. Интелектуалац широког спектра: песник-надреалиста, књижевник и филозоф. Учесник у Шпанском грађанском рату, нетом после тога постаје војник револуције, један од најславнијих команданата пролетерских јединица, поратни командант Генералштаба, а потом врхунски дипломата.

Када је рођен 14. марта 1908. године, у једној од најбогатијих породица у Србији, ништа није говорило да ће његов живот бити испуњен сулудим заплетима и обртима. За 84 године прошао је пут од швајцарског католичког самостана у коме се школовао на француском језику, до артиљеријске школе за резервне официре у Сарајаву и париске Сорбоне на којој је дипломирао филозофију. На обалама Сене другује са надреалистима Андреом Бретоном, Жаном Коктоом, Ваном Бором, Робером Десносом и другим уметницима окупљеним око часописа Revue Du Cinеma. Са Марком Ристићем 1931. објавио је књигу "Нацрт за једну феноменологију ирационалног". Помаже Мирославу Крлежи у уређивању часописа "Данас" и сарађује у часопису "Надреализам данас и овде" под псеудоним Гроф, који је касније користио у партизанима.

Тамо, у Француској, у потпуности прихвата марксизам. У предвечерје Другог светског рата, доживљавајући све очигледније надирање фашизма, доноси одлуку: "Нема више смисла да пискарам некакве полуразумљиве песме, морам да се покренем". Следи улазак у КП Југославије, пешачење преко Пиринеја у зараћену Шпанију прво као борац, затим као начелник Штаба, па командант артиљеријског дивизиона.

У ЗЕМЉУ се враћа 1939. године и убрзо први пут среће Тита у једној кафаници у Босанској улици, данас Гаврила Принципа. Коча је требало да му обезбеди коначиште код његовог пашенога, сликара Жике Влајнића. Као што нимало није једноставно објаснити све Поповићеве склоности, таленте и животна опредељења, исто тако је тешко проникнути у срж односа њих двојице, чија је амплитуда ишла из крајности у крајност, од најближе сарадње, до потпуног разлаза.

Тито и Коча

Други пут су се срели на војном саветовању у Столицама код Крупња, 26. септембра 1941. коме је присуствовало двадесетак највиших руководилаца ослободилачког покрета и партизанских одреда. Коча је позван као командант Посавског одреда и био је један од ретких који се залагао за партизанску стратегију ратовања, против фронталне борбе. Врховни командант и генерални секретар партије је то добро запамтио. И када је у Ужицу ситуација постала драматична, позвао је прекаљеног шпанског борца да преузме одбрану. Али, слабо опремљене и организоване јединице нису могле много.

Две године касније, на Сутјесци је главна позорница југословенске ратне драме. Ова битка ће се годинама, чак деценијама, вући иза ратне славе Коче Поповића. Тихе, мучне, неслужбене, ненаписане, али и недемантоване оптужбе да је командант славне Прве пролетерске у најкритичнијем тренутку за Врховни штаб и Тита побегао са бојишта. Шта је, заправо, истина? Да ли је Коча побегао, да ли се одлучио на пробој да спасава себе, намерно остављајући све остале у обручу надмоћног непријатеља?

На сва ова питања одговориће Коча новинару "Политике" Александру Ненадовићу у књизи "Разговори са Кочом", коју је покрио вео заборава, јер се појавила у време последње југословенске драме и крвавог грађанског и верског рата.

"Реч је о варијацијама на исту тему с циљем да ја будем оптужен за неку врсту издаје. Али, вратимо се ономе што је битно - шта се заиста догађало у Врховном штабу и око њега? При томе, наравно, ваља имати на уму тежину тренутка, драматичан положај наших опкољених јединица, терет рањеника. А одлука се морала доносити без двоумљења. Врховни штаб се у том тренутку осетио готово изгубљеним, његова позиција је била изузетно тешка зато што се нашао близу зачеља са огромним бројем неспособних рањеника.

УВЕК сам мислио да је најлакше ономе ко иде напред. На зачељу се склапају непријатељски обручи, одатле је теже нешто предузети. Нешто пре мог пробоја, прелазећи у зору реку Сутјеску, пролазили смо испод Кошура. То је једно брдо које су Немци држали и с њега нас гађали. У тој ситуацији, док непријатељ жестоко удара, непосредно пред рањавање Тита, ја му шаљем поруку у којој кажем отприлике ово: немој ићи стазом којом сам ја прошао јер је изложена непријатељској ватри; крени лево, кроз шуму, туда је безбедније иако је спорије... Док смо се ми пробијали са Сутјеске ка Миљевини, Тито је био залутао и остао само са двојицом људи. Тада ми је послао писамце у коме отприлике каже: Кочо, ја сам овде сам, пошаљи ми мало ракије и дувана. Послао сам, наравно" - сећао се тих дана Коча Поповић.

Коча се без колебања одлучио за пробој. Није имао другог избора. Кренуо је и успео, уверен да отвара пут за излазак и других јединица из непријатељског обруча.

- Ако сам за одлуку о пробоју Прве пролетерске дивизије одговоран, или заслужан углавном ја, за њено спровођење, за успех те операције, одлучујућа је била способност и храброст Данила Лекића. Ко зна како бисмо прошли да није било његове смелости и упорности - рекао је Коча.

Успео је да Пеку (Дапчевићу) пошаље по куриру поруку: "Крећем напред, пођите за мном. Знам, а то пише и на документима, да је Пеко био сагласан. Говорио је Титу: Коча је у праву, треба ићи за њим."

ТИТО је ипак био одлучио да Кочу смени. У штаб Прве пролетерске, негде испред Зворника, стигла је депеша у којој је било изричито речено да Коча одмах преда команду своме заменику и дође у Врховни штаб. Својим пратиоцима је рекао "Чим се појави Поповић, стрељајте га".

Када се Коча појавио у Врховном штабу Титови пратиоци су били неми. Сви су са дозом страха и неизвесности ишчекивали њихов сусрет. Тито је без речи устао са стола за којим је седео, пришао свом команданту и изљубио га. По Кочиним тврдњама, али и сведочењима многих из окружења Врховног штаба, Тито никад о томе више није реч проговорио. Као да се није ни десило.

Коча и Данило Лекић

Генерал Терзић ће касније испричати да га је Тито, после битке на Сутјесци, позвао и саопштио му: "Спреми се Терзићу да преузмеш Прву пролетерску..."

На то је генерал Терзић, узвратио у чуђењу: "Друже Тито, па не мислите, ваљда, да бих ја могао да заменим Кочу".

КОМАНДАНТ РАЗОЧАРАО ЦРНОГОРЦЕ

КОЧА Поповић је у Шеховићима сазнао да је постављен за команданта Прве пролетерске бригаде. Са пролетерима се срео тек у Подроманији. О тим данима је сведочио: "Изненада сам се обрео међу кршним момцима. По њиховом говору закључио сам да су у већини Црногорци. Био је то први батаљон Прве пролетерске бригаде. Они огромни, а ја овако ситан. Један од њих ме пита:

- Да ли ти друже, можда, познајеш нашег команданта, чули смо да се зове Коча Поповић?

- Како да не, одлично га познајем - велим ја.

- Па, хајде, реци нам бар како изгледа - инсистирали су.

- Маните га, огроман је, прави грмаљ, бићете врло задовољни - одговорих, крајње озбиљно.

У то наиђе један који ме познаде и довикну ми: "Здраво Кочо, како си?"

Да сте само видели лица тих големих, поноситих брђана. Гледају ме са својих висина збуњено и готово сажаљиво, могао се стећи утисак да сам их силно разочарао.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (2)

ОПШТА ПАНИКА НА ПОЗНАТОМ СРПСКОМ ЛЕТОВАЛИШТУ: Погледајте хорор сцену из Грчке (ВИДЕО)