ЖИВОТ УВЕК ЗАСЛУЖУЈЕ БОРБУ: Шапчанка Снежана Кандић (61), равно три деценије на хемодијализи и толико се нада позиву за трансплантацију

В. Митрић

27. 11. 2021. у 13:00

КАДА сам кренула на хемодијализу имала сам 31 годину и била сам најмлађа међу таквим пацијентима. Тешка је ово болест.

ЖИВОТ УВЕК ЗАСЛУЖУЈЕ БОРБУ: Шапчанка Снежана Кандић (61),  равно три деценије на хемодијализи и толико се нада позиву за трансплантацију

Фото В. Митрић

Претешка. Борим се свим снагама колико могу. Истина је, међутим, да су лекари и здравствено особље анђели наших живота. Ништа нама без њих. Бог их благословио за сва времена. То, можда, најбоље схватимо ми који дуго, дуго болујемо од тешке болести, али смо живи и знамо да је живот, заиста, леп и да се треба борити за њега. Живот увек заслужује борбу.

Овако, за "Новости", говори Снежана Кaндић (61) из Шапца, храбра жена која равно три деценије иде на дијализу. Најпре два пута, а последњих година три пута седмично.

- Нисам знала да имам камен у бубрегу. После извесног времена оперисана сам, али су остале тешке последице. Стала су ми оба бубрега, а испоставило се и да сам рођена са једним који је био много мањи од другог - прича Снежана.

- То су била времена опскурне, нејасне дијагностике. Нису ни близу овима данас, када се, рецимо, кроз ултразвук и налазе ствара потпуна слика о стању бубрега.

Снежана је захвална особљу у шабачкој болници, Фото В. Митрић

Наша саговорница се сећа почетка дијализирања, 1991. године, који се поклопио са тешким временима, са почетком рата на тлу некадашње СФРЈ.

- Уследиле су године санкција, бомбардовања. Често је недостајало и основног материјала.

Али, наше главне сестре су се бориле, као лавови, да обезбеде све и кад је било најтеже.

Заувек сам им захвална - искрена је ова храбра жена родом из Оџака.

После три деценије одласка на дијализу, Снежана верује да је од велике важности акција за завештање кадаверичних органа, која је, како каже, тренутно мало утихнула због пандемије ковида 19. И сама је одавно кандидат за трансплантацију, али, до сада, равно 30 година, није позвана.

- Мој отац је желео да ми дарује бубрег за трансплантацију, али испоставило се да има некакве цисте на њима и да не може - прича Снежана, спремајући се за још једну хемодијализу у шабачкој болници, чије је одељење постало давно њен други дом.

- Дирнула ме је пажња када су се у болници сетили да сам навршила 30 година хемодијализе. Даровали су ми букет цвећа и најлепше жеље, и ја њима и њиховим породицама.

За особље и лекаре на челу са др Драганом Станковић Тошковић, начелницом Службе нефрологије са дијализом, каже да су изузетни људи који годишње обаве 17.000 дијализа!

- Сада је неупоредиво боље, уз опрему, имамо и одличан, комфоран простор, дивну негу и бригу особља. Раније смо имали скучен простор, радило се у три смене, са међусменама, било је једва десетак апарата. Сада их је више од тридесет и то врхунских, који су нам донели светлост у све ове муке - прича Снежана и вели да највише брине што се њима на одељењу, нажалост, придружује много младих пацијената.

Поучена, како каже, својим 30 година дугим искуством, апелује на све да, бар једном годишње, ураде све анализе и ултразвук свих органа.

- Људи треба да знају да, док су здрави, треба да пију чак пет-шест литара течности. Ми на хемодијализи не можемо, нама је то ограничено - каже Снежана.

- Одувек сам била дисциплинована и слушала савете лекара и особља за успешнију и лакшу борбу са муком коју носим. Ето, то је и дало резултате. И ми пацијенти између себе размењујемо искуства која су драгоцена. Медицина је, за 30 година, много напредовала и људи не треба да занемаре своје здравље и да, не дај Боже, дођу у ситуацију у каквој смо ми. Превентива је најважнија. У време када сам оболела, дијагностика и све друго били су на јако, јако ниском нивоу. Зато садашње шансе људи треба да искористе. Да не буде касно!

НАЈВАЖНИЈА ЈЕ ПОДРШКА ПОРОДИЦЕ

СНЕЖАНА Кaндић је и у Шапцу, а вероватно и у Србији и региону, пацијент који најдуже одлази на хемодијализу. Живи у дивној породици са сином, снахом и две унуке близнакиње, Хеленом и Кристином, на које је поносна и које обожава. А, и оне на баку, показујући, иако мале, много разумевања за њу. Истина, ни бака није захтевна. Ведрог је духа и ко је не зна, не би ни помислио да су јој бубрези стали пре три деценије.

- Свима хвала на бризи, нези и разумевању, али за живот какав је мој, пресудна и најважнија је подршка породице - каже наша саговорница.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)