САМО БЕДЕ ИМАЈУ У ИЗОБИЉУ: Невенчани супружници из села Велики Крчимир под Сувом планином живе у условима незамисливим за 21. век

ЗОРИЦА Илић (65) и њен невенчани супруг Владица Поповић (61), из Великог Крчимира подно Суве планине, нису одувек живели од туђе милости.

Фото Д. Алихоџић

Док су могли да раде, кажу, барем нису били гладни, а сада су болесни и неспособни да привређују, па - у кући без крова - и чекају да им се неко смилује. Бог, да умру, или добри људи, да осете бар мрвицу нормалног живота.

А, судбина их је спојила пре 22 године, када је Владица у кућу довео разведену жену. То његовим родитељима није било по вољи, па је никада нису прихватили и дадоше им тек један собичак, који им је и данас једини дом. Нажалост, и он само што се не сруши под теретом скромне градње и зуба времена...

- Кад дува ветар само чекам да падне кров, али се не плашим јер би нам то обома скратило муке - вели Зорица, док подмеће лонце не би ли оно мало муке што имају заштитила од кише.

Болест Зорица још нема здравствену књижицу, Фото Д. Алихоџић

До прошле године је ишла у надницу и обрађивала башту, па нису били гладни, а сада немају ништа, јер се она разболела, а Владица види само 10 одсто и не може да ради.

- Имам сина и ћерку, али већ две деценије неће ни да чују за мене. Плаше се оца којег сам напустила јер је био насилник, чак ми је и ребра ломио... Ја, осим голог живорта немам шта да им понудим, јер немам ни личну карту, ни здравствену књижицу. Ето, не постојим ни за своју децу, ни за државу - очајна је Зорица којој су само комшије лане притекле у помоћ када је доживела мождани удар.

Једноставно се, каже, срушила у башти, а лекар из амбуланте у Доњем Душнику није желео да је прегледа без здравствене књижице.

- Полуживу су ме вратили у ову чамотињу и ни сама не знам како нисам већ умрла. Немам ни за лекове, па пијем оне које ми дају комшије - вели Зорица.

Код лекара не иде ни Владица, иако му је потребна операција катаракте...

- Док сам могао, свима сам ваљао. Секао сам и продавао дрва, а чували смо и стоку, све док не изгубих вид, после чега су ме сви заборавили. Само две сестре од тетке, које живе у Бору, помажу колико могу, али ни он немају довољно - објашњава ратни ветеран који је, чим се "закувало" у Хрватској, био позван у резервни састав тадашње ЈНА.

Очај Владица види само 10 одсто, Фото Д. Алихоџић

И, када је одслужио своје, за смену су послали његовог рођеног брата, који се тек био оженио, па је Владица одлучио да га врати кући, а он настави војевање.

- Потом сам се обрео на босанском ратишту и тако изгубио најбоље године живота.

Нажалост, то сада никога не занима, па су нам пре пар година искључили струју, као да смо имали нашта да је трошимо. Јер, осим сијалице, немамо ни један други електрични уређај - закључује Поповић.

Фото Приватна архива

Свештеник у акцији

СУДБИНА Зорице и Владице је веома погодила свештеника Душана Јанковића (на слици) који им је од лане највећи ослонац, а покренуо је и акцију да им се обезбеди пристојан кров над главом, односно да им се купи контејнер са санитарним чвором.

Сви који желе да помогну, новац могу да уплате на рачун Парохије Заплањске у ОТП банци бр. 325-9500800003405-19, са сврхом уплате: За Владицу и Зорицу.

Приоритет

НОВОИМЕНОВАНИ директор Центра за социјални рад у Гаџином Хану Зоран Тодоровић посетио је ову породицу и каже да су им они сада приоритет

- Потрудићемо се да добију све што им припада. Не можемо да им надокнадимо изгубљене године, али нећемо дозволити да буду људи ван система, па ћемо учинити све да Зорица добије бар личну карту - најављује Тодоровић.

ЗАПРАТИТЕ НПОРТАЛ НА ФЕЈСБУКУ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације