ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ОБНАВЉАЊЕ СТАЉИНИСТИЧКОГ ФОЛКЛОРА: Аналитичари Службе безбедности о "унутрашњим непријатељима СФРЈ"

Срђан Цветковић

13. 10. 2021. у 17:14

НАКОН пада Александра Ранковића, а нарочито од почетка 70-их година савезна држава је стално слабила. Надлежности у сфери политике и безбедности све више су са савезног нивоа преношене на републике и покрајине.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ОБНАВЉАЊЕ СТАЉИНИСТИЧКОГ ФОЛКЛОРА: Аналитичари Службе безбедности о унутрашњим непријатељима СФРЈ

Јосип Броз на паради 1975. године

С друге стране, раније најављивана "демократизација" друштва је нагло обустављена. Дошло је до јачања утицаја државе и партије у свим сферама: политичком животу, економији, култури и науци.

У политичкој сфери то се огледало кроз смену "либералних елемената" у Савезу комуниста Југославије (СКЈ), интензивирану политичку репресију и повећан надзор над политичким неистомишљеницима; у економији кроз заустављање либералних тржишних реформи 1965; а у сфери културе, науке и идеологије дошло је до наглашенијег присуства и форсирања идеолошко-политичких садржаја. Одумирање савезне државе и практичну "конфедерализацију" земље нису пратили демократизација и слабије идеолошко присуство СКЈ, већ управо обратно, јачали су репресивни и идеолошки апарат, култ личности и улога партије у друштву.

Нарочито се тај тренд примећује од почетка седамдесетих година. (Словеначки социолог Сергеј Флере уочава тренд спајања национализма и комунизма још од стварања социјалистичке Југославије. Симбиоза са национализмом и републичким партикуларним интересима постоји још од Авноја. На крају су Тито и војска остали једина спона која је интегрисала државу уз потпуно децентрализовану привреду и подељено југословенско друштво.)

НЕОСТАЉИНИЗАМ, како поједини истраживачи називају афирмацију "чврсте руке", седамдесетих година се од интегралног стаљинизма разликовао утемељивањем у самоуправној идеологији и другом историјском тренутку.

Представљао је, по њима, одговор режима на процес децентрализације и либерализације који је отпочео после Брионског пленума. Карактеришу га обнављање стаљинистичког фолклора у јавности, жигосање фракција, потера за "троцкистима", сумње и прозивке, уз позив на говоре друга Тита, повика на "трули либерализам" и принуђивање на самокритику, повећан интензитет политичких суђења. Долази до јачања култа личности и афирмације морално-политичке подобности у свим областима. Учестали су иступи и председника државе против "еуфорије демократизације".

Крсто Црвенковски, Петар Стамболић и Тито на Брионском пленуму

После Брионског пленума делимично је смањена политичка репресија након осуде политичких злоупотреба Удбе (после те кампање преименована у СДБ - Служба државне безбедности). Више се пазило на форму, да се не искаче из законских норми, а неформални ванинституционални облици репресије (незаконита хапшења, пребијања) постајали су ређи. Током седамдесетих, међутим, поново расте интензитет репресије с тим да она поприма суптилније и озакоњене форме.

ПО ДРУГИ пут се хапсе "националисти" који су већ одлежали дуге затворске казне (Ђура Ђуровић, Сава Банковић, Славољуб Врањешевић). Затим многи ибеовци, учесници тзв. Барског конгреса Нове комунистичке партије Југославије (НКПЈ), анархолиберали, либерали и други из спектра унутрашњег непријатеља. Интензивнија политичка репресија после 1968. последица је низа реалних друштвених околности, најпре снажења отпора у земљи али и спољнополитичких турбуленција, тероризма, ратова и криза. Делимична либерализација после 1966. и пада Ранковића омогућила је први пут артикулацију различитих облика политичког разногласја изван партије.

Талас студентских демонстрација од половине шесдесетих у САД, преко Француске, Немачке и Италије, прелио се и на Југославију. Декларација о положају хрватског језика 1967, Предлог за размишљање, студентске демонстрације 1968. и маспок у Хрватској 1969-1971, чији су носиоци били млађи људи, професори и студенти, збунили су и узнемирили партијске врхушке изазивајући страх и подозрење од "либерализације".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Страх од чехословачког сценарија

ЗАОШТРАВАЊЕ, праћено насилним методама решавања политичких конфликата, блоковском затегнутошћу и обавештајним ратом, ишло је наруку подизању температуре у земљи. Рат на Блиском истоку, као и војни удар у суседној Грчкој 70-их, глобална нестабилност и експанзија тероризма у свету (и код екстремне политичке емиграције). Глобална економска криза почетком 70-их поклапа се са општим порастом тероризма и политичког насиља.

Ипак, од свих спољних фактора највише је на интензитет политичке репресије у Југославији утицала интервенција СССР у Чехословачкој 20. августа 1968. У ноћи 20. августа 1968. совјетска армија је извршила инвазију на Чехословачку, што је југословенско руководство асоцирало на акције против Југославије 1948. Температура је била подигнута до мере да је, према сведочењу бившег обавештајца Милана Трешњића, формиран ратни секретаријат за иностране послове при ССИП и свима одређен ратни распоред. Она је оживела сећање на мађарску "контрареволуцију" 1956. и уплашила партију од могућности совјетске интервенције.

(Већ крајем 1968. предузете су замашне мере мобилизације у министарству одбране и органима унутрашњих послова, убрзане попуне резервног састава, разматрања планова одбране, модернизације војске - набавка униформи, наоружања и опреме - а све као последица страха од "чехословачког сценарија".)

Совјетска инвазија на Чехословачку 1968. године

У ОВАКВИМ околностима на спољном плану примећена је експанзија "активности унутрашњег непријатеља" и разноликих критичара режима који су наводно видели потенцијалну шансу за обарање или слабљење режима.

Дезорганизован и разједињен унутрашњи непријатељ је, према проценама СДБ, могао да послужи у одређеним кризним ситуацијама или у случају спољне интервенције као пета колона и према другим безбедносним извештајима непријатељска активност се највише осетила у време чехословачке кризе када се нагло повећао број напада на систем, а ибеовци су вршили пропаганду на платформи солидарисања са агресором и ширења дефетизма у погледу одбране од СССР. С друге стране, прозападни елементи су тражили трајан прекид са Истоком и чвршћу повезаност са Западом.

Процењивано је да већи безбедносни изазов представља опасност од неких форми "специјалног рата" преко унутрашњег непријатеља него од отворене агресије. Стога је после 21. седнице Председништва СКЈ 1972. најављена "чврста рука" и обрачун са свим формама непријатељског деловања које су дошле до изражаја у времену "либералистичких тенденција". (Питањима безбедности и "развијања друштвене самозаштите" интензивније су се бавила, у оквиру својих надлежности, највиша политичка тела, Скупштина и Председништво СФРЈ, нарочито Савет за заштиту уставног поретка, СИВ, Председништво ЦК СКЈ и његов Извршни комитет, као и републички и покрајински савети за заштиту уставног поретка.)

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Рађање социјалистичке опозиције

ИАКО унутрашњи непријатељ у политичком и организационом смислу, према проценама СДБ, није представљао "организовану снагу", ипак су државни органи уочавали нека заједничка обележја: "Злоупотребљавање демократских институција за антидржавно деловање, злоупотреба политичких и економских проблема СФРЈ и ослонац на иностране факторе или политичку емиграцију".

Студентски протести 1968. године

Спајао их је, према истом извору, и исти крајњи циљ: "рушење уставног поретка и друштвено-политичког система у СФРЈ". Неке снаге су биле ослоњене на стране политичке и безбедносне факторе, једне су користиле политичке методе борбе, друге су посезале и за тероризмом, а треће комбиновале оба вида борбе у свом деловању. СДБ је уочавала активност широке лепезе непријатеља која је усмерена на обарање режима и ширење дефетизма.

Новина у односу на ранији период била је да су "непријатељски елементи" инфилтрирани у социјалистички систем и јавне институције, поједине листове и теоретске публикације. У том смислу, наводе се Матица српска, Удружење књижевника Србије, "Просвјета", НИП "Рилиндја" на Косову, часопис "Хрватски књижевни лист", редакција "Студента", заједница самосталних писаца ТИН у Хрватској, Српско филозофско друштво у Београду, научни часопис "Праксис" у Загребу, "Перспективе" у Љубљани, "Књижевне новине" у Београду, Матица исељеника и друга издавачка предузећа.

Констатује се да је најраспрострањенији облик и друштвено најопаснија делатност са позиција национализма и сепаратизма и "иредентизма на Косову и Истри".

СТРУКТУРА унутрашњих непријатеља делимично је измењена у односу на ранија времена па се сада поред старих ибеоваца, грађанских непријатеља, "ђиласовштине" и "ранковићевштине", бележе нове непријатељске групације, попут "бирократско-конзервативне групације" (израсле на трагу идеја "чврсте руке" осуђене политичке структуре на Брионском пленуму) и "анархолиберала" (односно, групације израсле на традицији "шездесет осме"). Уочено је да анархолиберале помаже Запад, док се "бирократско догматске снаге" више ослањају на Исток.

Групни портрет: Слободан Селенић, Антоније Исаковић, Драгослав Михајловић, Добрица Ћосић, Стеван Раичковић, Десанка Максимовић, Матија Бећковић, Милорад Павић, Миодраг Булатовић и Михиз

У основи, сви "унутрашњи непријатељи СФРЈ" били су, од стране аналитичара служби безбедности, подељени на две основне групе:

1. стара грађанска опозиција (бивши четници, усташе, љотићевци и антикому-нистичке снаге, остаци грађанства, клерикални елементи, грађански либерали);

2. нова социјалистичка опозиција (ђиласовци, бирократско-етатистичке снаге - ранковићевци, ибеовци и неоибеовци, либерални комунисти, национал-комунисти, технократи, анархолиберали).

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Лека Ранковић популаран у народу

СНАЖНИЈА опозиција режиму сада је стасала из редова самих комуниста, док су се преживели остаци "старих грађанских структура" више експонирали међу политичком емиграцијом, а у земљи су били присутни симболично. На основу докумената и извештаја органа унутрашњих послова "унутрашњи непријатељ" је најчешће био груписан у неколико категорија, а у наставку доносимо изводе из ових свеобухватних анализа:

Неоибеовска и бирократско-догматска група окупљала је ибеовце, неостаљинисте и сличне који су се залагали за "бирократски концепт развоја друштва". Они према налазу службе омаловажавају политичко руководство сматрајући га неспособним и идејно нездравим, величају Ранковића и шире пропаганду о његовој популарности у масама. Основна њихова теза јесте да је читав привредни и друштвени живот кроз самоуправљање доведен у стање анархије, а њихово груписање врши се око идеје "чврсте руке" и "јаке Југославије". Највише је примећено деловање после Брионског пленума. Циљ је био успостављање "бирократско-централистичког система", приближавање СССР и укључивање Југославије у социјалистички лагер.

Изражава се брига за "спасавање" Југославије као целине, али се при томе констатује да се то може урадити само уз помоћ СССР. За отворене просовјетске елементе се даје следећа карактеристика: "Коминформовци у лансирању својих ставова истичу да ми данас немамо своју праву партију, већ скуп каријериста, да је положај са овом гарнитуром безизлазан, јер је прозападно оријентисана." Уочено је да они имају скоро сталан ангажман за превођење материјала са руског језика, који су обезбедили преко информбировских, просовјетских и других веза у разним редакцијама (Дуга, Политика, итд.)."

Александар Ранковић, Едвард Кардељ и Милован Ђилас

С ДРУГЕ стране, припадници "бирократско догматске структуре" одлуке Четвртог пленума углавном називају конструкцијама чији је циљ био уклањање српских кадрова из највиших државних и политичких форума.

Време показује да су оптужбе против њих биле неосноване и да су они били у праву, што потврђују "испољене слабости и тешкоће" у друштвеном развоју. Најчешћа мета њихових напада су били "демократизација друштвеног развоја и самоуправљање" У дискусијама око амандмана појединци су скоро отворено испољавали "критизерске и националистичке" ставове. При томе су изражавали скептицизам у погледу даљег друштвено-политичког развоја СР Србије.

Преко својих познаника и пријатеља међу књижевницима, новинарима и културним радницима Београда информисали су се о збивањима и коментарима у друштвеном и политичком животу. Служби су били интересантни контакти појединаца, а нарочито Војина Лукића, са неким лицима из иностранства наводно повезаним са страним обавештајним службама. Главни представници догмата били су Александар Ранковић, Војин Лукић, Бошко Видаковић и њима блиски бивши функционери Службе државне безбедности као и простаљинистички осуђивани елементи. Као неоибеовци праћени су Миливоје Стефановић-Долински, Владо Дапчевић, Милета Перовић, Радомир Ђурић, Сава Стојановић, Ранко Симић, Милан Цолић и други.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Партија манипулише радницима

У ТАЈНОМ извештају СР Србије, у коме је сачињена безбедносна анализа од 1968. до 10. јануара 1972. године, либерално-фракционашка група обухватала је лица удаљена из СКЈ због "либералистичке, фракционашке и антипартијске активности" Они су ширили тезу како су у југословенском друштву закочени демократски процеси, а "уставне одредбе и општи курс ка јачању положаја радничке класе у друштву проглашавају демагогијом и манипулисањем радницима".

Носиоци ове фракције су били смењени либерални комунистички функционери Латинка Перовић, Марко Никезић и њима склона лица из света новинарства, привреде и јавног живота. Овде спадају и технобирократи ("техноменаџерија") чији су припадници "злоупотребљавајући своје економске позиције радили на подривању економске основице друштва и узурпирању самоуправних права људи те претендовали на политичке позиције у друштву". Изазвали су посебну пажњу тајне службе када су откривене масовне злоупотребе у области спољне трговине "с циљем да се изазову поремећаји у привредним токовима земље".

Латинка Перовић и Марко Никезић

Тиме је, наводно, стварана основа за контрареволуционарно деловање. Праћени су на целој територији земље, а посебно интензиван обрачун био је на територији Србије и Словеније у склопу борбе против либерализма. Припадници су били директори друштвених предузећа који су претпостављали економске принципе политичким или уредници новина склони српским комунистичким либералима: Слободан Бата Тодоровић, Лазар Врачарић и други.

Анархолиберали су били најтемељније обрађени у извештајима СДБ. То су махом "лица која делују са позиција тзв. нове левице и троцкистичке групе и појединци." Они су негирали револуционарни карактер југословенског друштва и Савеза комуниста; самоуправљање су приказивали као манипулацију радничком класом, а комунисте као привилегован слој.

У документима анархолиберали се карактеришу као "крадљивици туђих леђа", јер се наводно заклањају иза марксистичке идеологије. Поред социјалних, културних и хуманих мотива, конфузних и сасвим необликованих политичких хтења, у "покрету" су садржани и идејно-политички облици који се, мање или више, уклапају у "буржоаски или бирократско-етатистички концепт".

ПО ПРОЦЕНИ СДБ Србије, главни правци делатности били су изражени кроз подстицање студената, радника и других да путем организованих притисака (протестни зборови, демонстрације и сличне манифестације) промене уставни поредак супротстављајући се ставовима и одлукама СКЈ. "Нова левица" у Југославији је била окупљена око филозофског часописа "Праксис".

По њима, власт треба да узме интелигенција (у првом реду хуманистичка), јер је "радничка класа конформистичка и због тога неспособна да води прогресу" Били су под великим утицајем и у тесној вези са разним политичким струјама "Нове левице" у западноевропским земљама.

Анархолиберали су деловали кроз институције или кроз јавне демонстрације на неколико начина:

а) коришћење појединих листова и часописа: "Студент", "Видици", "Праксис" и други;

б) разне трибине и установе, научни скупови: Коларчев универзитет, Дом омладине Београда, Раднички универзитет "Ђуро Салај", Студентски културни центар;

ц) на филму и у позоришту присутне су њихове идеје, а примећена су дела којима се и непосредно популаришу јунске студентске демонстрације (ФЕСТ-71, "Друга врата лево");

д) у научним установама, разним удружењима, позоришним кућама: Институт за новинарство, Институт за међународну политику и привреду, Институт за економска истраживања, Институт за друштвене науке, Удружење књижевника Србије, Атеље 212, већи број глумаца;

е) на факултетима, а посебно Филозофском, Академији за позориште, филм и телевизију, затим Правном, Филолошком и другим. Такође су систематски користили сваки скуп Савеза студената, Савеза комуниста, манифестације, предавања и друго, да се критикује друштвени систем.

Управни одбор Корчуланске школе

НАСТОЈАЛИ су да се "укључе" у скупштинске изборе. Водили су оштру борбу за натурање својих истакнутих активиста за кандидате (Љубомир Тадић, Драгољуб Мићуновић, Александар Илић, Соња Лихт). Корчуланска филозофска школа као теоретски наставак јунских демонстрација је такође знатно утицала на формирање "идеологије покрета" као и многи професори и студенти из Француске, Немачке и Енглеске.

Професор Светозар Стојановић је, поред осталог, истакао да је криза последица и тога што је престао поступак дестаљинизације, затим да је Савез комуниста 1948. године користио стаљинистичке методе против ибеоваца, итд. ( У току рада школе била је приметна активност "екстремних студената" на челу са Миланом Николићем и Соњом Лихт, који су растурали забрањени ванредни број листа "Студент" и "Праксиса" и чинили покушаје да се учесницима прикаже забрањени филм Душана Макавејева "Мистерије организма".

У извештају се каже да је на Корчули 1971. године било присутно око 300 учесника из земље и иностранства, односно знатно већи број него ранијих година, међу којима професори Београдског универзитета Љубомир Тадић, Михаило Ђурић, Вељко Кораћ, Љубомир Стојић, Зоран Видојевић, Загорка Пешић Голубовић и други. Са Загребачког свеучилишта: Руди Супек, Данко Грлић, Бранко Хорват, Иван Кувачић, Милан Кангрга, Гајо Петровић, Бранко Деспот, са Љубљанског: Душан Пирјевец и Вељко Рус, Сарајевског - Бесим Ибрахимовић, Гасим Муминовић и Фаут Нухић. Од студената-екстремиста присуствовали су Родољуб Бубе Ракић, Соња Лихт, Милан Николић, Неда Николић, Витомир Теофиловић, Милан Младеновић, Ђорђије Ускоковић - сви из Београда, те Жарко Пуховски, Татјана Роје, Никола Скендер - из Загреба, као и група студената са Сарајевског универзитета. Иван-Звонимир Чичак, из Загреба, и председник универзитетског одбора Савеза студената Београдског универзитета такође су боравили на Корчули.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Троцистичка интернационала шири пипке

ТРОЦИСТИЧКА интернационала" је, уз представнике земаља Источне и Западне Европе, одржала конгрес 1970. године. Према подацима службе присуствовали су и "делегати" из Југославије, ЧССР и Пољске. У једној од прокламација, упућеној "комунистичким борцима Источне Европе", конгрес се обратио и "новој комунистичкој опозицији, која се бори за обарање бирократске диктатуре у земљама Источне Европе".

Поред "лидера совјетске и пољске опозиције" ту се помињу "другови Влада Мијановић, Божидар Борјан и друге вође револуционарних студената Југославије", бачени у затворе зато што су "бранили социјалистичка права југословенских радника" (Недељни троцистички лист Rouge, специјални број од 30. новембра 1970, посвећен одржавању Конгреса у Бриселу упућиван је професорима Љубомиру Тадићу, Војину Милићу, те студентима Данилу Удовичком, Г. Ђапићу, Лазару Стојановићу и другима.) Анархолиберали су били нарочито јаки на Београдском универзитету.

Љубомир Тадић, Доброслав Смиљанић, Божидар Јакић,Триво Инђић и Небојша Попов

Уочена је "екстремна група професора" (праксисовци, Михаило Ђурић, Коста Чавошки и други) која је повезана са књижевним круговима око Добрице Ћосића. (Такође су повезани са интелектуалним светом у Француској, Немачкој, Енглеској и САД; ,,..Љуба Тадић, професор, студирао у Паризу. У 1970. години био на студијском путовању у СР Немачкој, а затим и на дужој специјализацији. Стипендију је добио и уз помоћ професора Милана Кангрге из Загреба. Одржавао је сталне и бројне везе са лицима из Француске, САД и СР Немачке.

Михаило Марковић је укупно провео у САД више од четири године. Има широк круг веза у САД и европским земљама. Светозар Стојановић био је на специјализацији у Великој Британији, а 1970. године отишао у САД и тамо се задржао до јуна 1971. као и Војин др Милић који је боравио у СР Немачкој. Александар Крон се налазио на специјализацији у САД.")

ТАКОЂЕ су постојали слични мањи центри у Новом Саду (Павле Ивић, Мирослав Егерић, Желимир Жилник, кругови око Индеxа и Матице српске). У Загребу је на тај начин гледано на "Праxис" (Руди Супек, Милан Кангрга, Гајо Петровић), а у Сарајеву су означени професор Филозофског факултета Милан Дамјановић и други.

Сви су они, према извештајима службе, били у вези најчешће преко Михаила Марковића, Љубомира Тадића, Добрице Ћосића или Михаила Ђурића. Као екстремни студенти наводе се: Д. Бошковић, Милорад Вучелић, Милан Николић, Јовица Аћин, Влада Мијановић, Ласло Секељ, Драган Миндеровић, Б. Борјан, Соња Лихт, Лазар Стојановић, Љубиша Ристић (син генерала Мирослава Ристића), Александар Илић, Данило Удовички (син Лазара Удовичког, секретара Савета за спољну политику Председништва СФРЈ) и други.

Осим на Универзитету, почетком седамдесетих примећени су непријатељски настројени појединци у позоришту (Стево Жигон, Бранко Плеша, Љубомир Љуба Тадић, Мира Траиловић - управник Атељеа 212; филму (Дејан Ђуровић, Душан Макавејев, Живојин Павловић, Кокан Ракоњац, Желимир Жилник и други); институтима (Љубомир Стојић - Институт друштвених наука, Триво Инђић - Институт за социологију, Ј. Данојлић - Институт за новинарство, итд). Коначно, било је непријатеља и на телевизији и новинама (Васко Ивановић, Живан Лазић, Раша Попов, Југ Гризељ и други), па чак и у културно-уметничким друштвима ("Жикица Јовановић Шпанац", итд).

Уочено је да се све више оријентише на ненасилне и легалне методе борбе путем штампе, натписа, расправа итд., као и на активност окренуту ширем аудиторијуму стварањем упоришта у културним, научним и друштвеним установама. Примећено је све веће занемаривање идеолошких разлика зарад стварања ширег фронта, на пример кроз контакте Милована Ђиласа са појединим праксисовцима и националистима.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Генерал Николиш крије Владу Револуцију

У КОНТАКТИМА са представницима САД евидентирани су и неки од најистакнутијих екстремних студената као што су: Влада Мијановић (по издржаној једногодишњој казни затвора, Гојко Николиш га илегално скривао у својој викенд-кући у селу Сјеничаку), Драган и Зоран Миндеровић, Милан Николић, Светлана Видаковић, Бора Кривокапић, Александар Илић, Соња Лихт, Данило Удовички (такође веза Г. Николиша) и други.

У вези са екстремном делатношћу на Београдском универзитету евидентирано је 87 лица, с друге стране, 74 грађана из западноевропских и источноевропских земаља су се интересовали за догађаје у вези са демонстрацијама. (Проблем специјализације у западним земљама тада није био обрађиван од стране СДБ. Процењивано је да се у периоду 1950-1970. само из Београда, по разним програмима, у САД "усавршавало" готово 15.000 лица што је посматрано као велика могућност за вршење непосредног обавештајног утицаја на грађане.)

Владимир Мијановић, Влада Револуција

Сумњиви су били и следећи студенти и млађи сарадници: Драган Миндеровић, Лазар Стојановић, Соња Лихт, Ласло Секељ, Љиљана Јовичић (удата за Владу Мијановића) и други, који су боравили у Француској, СР Немачкој и САД. Зоран Миндеровић и Војислав Камбан (коме је отац био ибеовац) налазили су се у Француској, где су били повезани са "тамошњим екстремистима".

Студент Влада Мијановић је током 1968, 1969. и 1970. године имао у Београду неколико сусрета са обавештајно сумњивим новинарима Десом Тревизан (иначе веза Милована Ђиласа), Стеллом Александер, затим са Ричардом Киндерслијем, професором Оксфордског универзитета (бившим секретаром Амбасаде Велике Британије у Београду), Фернандом Донтом, представником белоемигрантске издавачке куће "Посев" из Минхена итд. Студент Данило Удовички такође је, према СДБ, био познат по многобројним контактима и везама са странцима (говорио је пет језика, па је у многим контактима осталих "екстремиста" служио и као преводилац).

СВАКЕ године је водио у Француску групу од по тридесетак југословенских омладинаца и омладинки у Међународни евангелистички колеџ, који је под патронатом ЦИА. Карактеристично је да је Удовички приликом одабирања омладинаца водио рачуна о томе да то буду деца "виђенијих" људи, а нарочито да су "проверени и одани студентском покрету".

Као најистуреније вође непријатељске делатности професора на Београдском универзитету набрајају се: Михаило Марковић, Љубомир Тадић, Драгољуб Мићуновић, Светозар Стојановић, Загорка Пешић-Голубовић, Михаило Ђурић, Александар Стојановић, затим Илија Мољковић, те асистенти: Триво Инђић, Коста Чавошки, Ђорђије Вуковић и друге "вође" екстремизма испољеног у студентским демонстрацијама и каснијим ставовима који су, иначе, у супротности са политиком Савеза студената.

Гојко Николиш

Примећује се како преко студената остварују одређен утицај на стварање упоришта у редакцијама листова ("Студент", "Видици", итд), а затим и на појединце у Универзитетском одбору Савета студената као и другим срединама. Група је преко Михаила Марковића била наводно повезана са једним бројем књижевника (Добрица Ћосић, Света Лукић, Предраг Палавестра).

Преко Михаила Ђурића били су повезани са Бориславом Михајловићем Михизом, Живорадом Стојковићем, Зораном Глушчевићем и другима. Са Михаилом Ђурићем је у врло блиским односима био професор Дејан Медаковић, који се у Симиној 9а састајао са Михизом, Љубом Тадићем, Мићом Поповићем, Добрицом Ћосићем и другим истомишљеницима из интелектуалних кругова.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Баук српског хегемонизма лебди над Југославијом

ПРЕМА сазнањима службе, анархолиберална група, изван Београда, била је повезана у Новом Саду са Павлом Ивићем, професором Филозофског факултета, Мирославом Егерићем, уредником листа "Поља", Ђорђијем Вуковићем, асистентом Филозофског факултета, Желимиром Жилником, филмским режисером и другима. Ови контакти остваривали су се преко М. Марковића, М. Ђурића и Д. Медаковића.

Сем тога, група "екстремних професора" из Београда имала је одређен утицај на редакцију новосадског студентског листа "Индекс", "Поља", Матицу српску итд. У Загребу је постојао контакт са редакцијом часописа "Праксис" (Р. Супек, Г. Петровић, М. Кангрга и други). Везе су успостављене са уредништвом и редакцијом часописа "Енциклопедија модерна". У Сарајеву је остварен контакт са професорима Филозофског факултета М. Дамјановићем и редакцијом часописа "Одјек". Ове контакте и везе најчешће су одржавали Љ. Тадић, М. Марковић, М. Ђурић и Д. Медаковић.

Националисти су у Србији оквалификовани као лица активна у деловању са "хегемонистичких и централистичких" или "сепаратистичких и иредентистичких" позиција. Непријатељско иступање на овој линији одражавало се, пре свега, у "шовинистичким и сепаратистичким" паролама "о пропасти и угрожености властите нације" и "доказима" за то кроз разне статистичке податке и слично.

Све се манифестовало кроз нападе на самоуправљање и јединство Југославије, противљење уставним реформама, подизању Његошевог маузолеја на Ловћену и активностима око изградње пруге Београд - Бар.

Матија Бећковић са Жиком Стојковићем, у позадини Добрица Ћосић

У ЈЕДНОМ документу тако се каже: "Средином марта 1971. године екстремисти Михиз, Бећковић, Миодраг Булатовић су се договорили да на Коларчевом народном универзитету организују књижевно вече на ком би се писци црногорске националности изјаснили да су Срби и Црногорци једна нација (ово више пута потенцирао и Ђилас)."

Уочена је сарадња националиста са Српском православном црквом (СПЦ). За Михиза се каже да је 1971. контактирао са патријархом СПЦ Германом, коме је наводно у циљу "спасавања" српске нације и афирмисања српства у земљи и иностранству изразио жељу српских писаца за сарадњу са Црквом, предложивши турнеју одређених књижевника по свету.

Добрица Ћосић је, према истом документу тајне полиције, био у контакту са представницима манастира Хиландар. Понудио је сарадњу у смислу пласмана неких издања Српске књижевне задруге (СКЗ), преко СПЦ, у земљи и иностранству. Ова група је ценила да су "Хрвати виновници тешког стања у земљи". Живорад Стојковић, Михаило и Војислав Ђурић, Дејан Медаковић су се ангажовали око прикупљања података о положају Срба у Хрватској. Успоставили су контакт са Културно-просветним друштвом "Просвјета" у Загребу, упутивши му и писмо у "знак подршке" За паролу "братство и јединство народа" говорили су да је "то обичан стаљинистички блеф, пласиран од политичара, због чега су Срби заборавили своју историју и дозволили изједначавање усташтва са четништвом, а у земљи дозволили рад две партије - комунистичке и усташког покрета".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Минирање конгреса културе у Крагујевцу

СКУПШТИНА пододбора СКД "Просвјета" заказана у Задру, којој су присуствовали Добрица Ћосић, Брана Црнчевић, Михиз, Матија Бећковић, Драгослав Михајловић и други, због отпора власти одржана је у селу Грчки Ислам, код Бенковца. Супротстављајући се уставним амандманима, "екстремни националиста" Михаило Ђурић, у оквиру дискусије на Правном факултету, прочитао је писмо у коме се негира прикладност и садржина нацрта амандмана, залажући се за њихово одбацивање, јер је то "политика свршеног чина", а не захтев и потреба српског народа.

 

Ломача на Конгресу у Крагујевцу

У извештају је стајало да Ђурић "не признаје садашње границе Србије, јер изван уже територије Републике живи 40% Срба" и "потенцира неравноправност" Срба у Хрватској. (Михаило Ђурић је 17. јула 1972. осуђен на две године затвора због непријатељске пропаганде. ) Изражавајући свој бес поводом Титове здравице у Загребу, Живорад Стојковић је у присуству Дејана Медаковића наводно изјавио да "има осећање да би могао да буде Гаврило Принцип" . Матија Бећковић је постављао питање - шта данас значи бити у опозицији (противник самоуправљања, социјализма уопште или противник некога ко је на власти три деценије).

Узимајући пример Де Гола, који је због десетогодишњег непрекидног владања био омрзнут, изјављује да је "опозиционарство код нас можда баш у тридесетогодишњем председниковању једног човека". Д. Медаковић, М. Ђурић, М. Бећковић и други закључили су, 11. септембра 1971. у Стојковићевом стану, да "почетак злочина, који сада достиже све већу кулминацију, траје од почетних дана револуције, а данас се злочин на националном питању све више разгара у животној пракси".

Тих дана је у канцеларији Илије Вујића, директора "Научног дела", вођен разговор између Медаковића, Станка Кораћа из Загреба и још неких лица - о збивањима у земљи. Срби у Хрватској треба да се боре против Хрвата ,јер другог излаза нема", рекао је Кораћ. Подршку је наводно добио од Добрице Ћосића и још неких професора Филозофског факултета.

У ДОКУМЕНТУ Службе безбедности је оцењено да је након избора Дејана Медаковића за декана Филозофског факултета у Београду, "међу националистима и опозиционерима испољавано задовољство и уверење да је то успех у освајању позиција на Београдском универзитету".

Медаковић је наводно рекао да тај факултет мора постати бастион знања, слободе, "кула светиља српског народа". У време припрема за одржавање Конгреса културне акције у Крагујевцу, група "екстремних интелектуалаца" покренула је акцију са циљем да минира ову манифестацију. Иначе, на Конгресу културне акције, одржаном у Крагујевцу 1971. године, осуђене су све категорије популарне културе као кич и шунд и тражено увођење тзв. Закона против шунда (званично названог Закон о изменама и допунама о републичком порезу на промет робе на мало).

У знак подршке борби против кварења доброг укуса испред зграде у којој је одржан Конгрес, омладинци су на ломачи спаљивани примерке "лаке" и неподобне литературе - стрипове (издања Тарзан, Лале, Крими, Клинци из моје улице, итд.), "писани" рото-романи (кримићи, љубићи), магазини с "намигушама у средини" ("Старт", "Чик"), плоче естрадних звезда, шунд књиге.) Иницијатори за "минирање крагујевачког конгреса су били: Љубомир Тадић, Миладин Животић, Светозар Стојановић, Небојша Попов, Света Лукић, Симон Симоновић и други.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Српски националисти освајају Београд

ИЗБОР Дејана Медаковића за декана Филозофског факултета, додељивање Октобарске награде Матији Бећковићу и НИН-ове награде Бориславу Пекићу, схватано је као победа "националиста".

Примећено је да националисти покушавају да "освоје" и познате јавне трибине, залажући се за избор осуђиваног Зорана Глушчевића за управника Коларчевог универзитета, изражавајући подршку књижевнику Душану Радовићу, те "пласирањем" сликара Миће Поповића. Под утицајем Добрице Ћосића организовано је укључивање у рад "Српске књижевне задруге" појединих директора већих предузећа.

У ову бројну групацију уврштени су осим Срба и бројних хрватских маспоковаца и остали "сепаратистички, иредентистички и унитаристички покрети и групе", заступљени у Србији, на Косову код Албанаца, у Македонији и другде. Све чешће су овде убрајани и бивши комунисти, али и личности које су наступале са национално-грађанских позиција критикујући уставне промене 1974. и неравноправан положај Србије.

Борислав Пекић и Борислав Михајловић - Михиз

Као главни протагонисти национализма у Србији најчешће се наводе: Борислав Михајловић Михиз, Михаило Ђурић, Дејан Медаковић, Матија Бећковић, Добрица Ћосић, Живорад Стојковић, Мића Поповић, Војислав Ђурић, Света Лукић, Павле Ивић, Симон Симоновић; у Новом Саду, Младен Лесковац, Бошко Петровић и други. Примећена је временом њихова "идејна и акциона фузија" са преживелим остацима поражених грађанских снага.

СТАРИ политички и класни непријатељи из угла власти били су бивши четници, усташе и остали "квислиншки елементи, остаци буржоазије и старих класних структура". Акција тајне полиције сводила се на поновно хапшење неких дисидената, али и откривање нових прочетничких или проусташких групација или појединаца у земљи.

Нарочито после демонстрација 1968. и маспока 1972, у склопу општег "стезања" и интензивирања политичких прогона. У делатности остатака бивших политичких и непријатељских структура из доба рата такође је уочена "националистичка опредељеност". Разрађујући делатност "најекстремнијих" СДБ је регистровала не само њихову "непријатељску повезаност на националистичкој основи у земљи", већ и са емигрантским центрима у иностранству, какав је случај са Српским културним клубом "Свети Сава", Српским четничким центром "Равна Гора" и слично.

У Београду је то непријатељска група бивших чланова Националног комитета Југословенске војске у отаџбини, сакупљена око Ђуре Ђуровића, Ж. Величковића и других. У другим градовима Србије то су појединци и групице истог и сличног профила: Ивко Јованић - Титово Ужице, Душан Максимовић - Краљево, др Александар Поповић - Нови Сад и други. Група бивших четничких функционера (Ђура Ђуровић, Радомир Милошевић Чеда и други) предузела је, осим састанака и расправа о "погодној ситуацији за трежњење Срба", низ корака на штампању "национал-шовинистичке књиге Српски народни календар, повезујући се у тражењу прилога са истомишљеницима у земљи и иностранству (Часлав Никитовић, емигрант - САД)".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Страх од бивших функционера

ОД ОСТАЛИХ интересантнијих националистичких група озбиљније је било деловање групе коју су чинили: Богдан Марчетић, Гавра Тривановић, Спасоје Цветковић, Илија Вујић и други, на челу са пензионисаним професором Пољопривредно шумарског факултета Јованом Зубовићем из Београда и адвокатом Слободаном Суботићем у вези са "положајем Срба у Хрватској".

У извештају СДБ каже се да је група од јула 1971. предузела низ мера на "штампању и растурању национал шовинистичких књига и распиривању националне мржње и нетрпељивости, те протурању алармантних и неистинитих вести. (Адвокат Слободан Суботић, председник Адвокатске коморе, већ је хапшен од Озне током 1946. Поново је ухапшен због непријатељске пропаганде 29. децембра 1971. После хајке и притвора, убрзо је преминуо. )

Наводно су били у контактима са емигрантским центрима и појединцима, "а неки подаци указују да су повезани и са Амбасадом САД у Београду". Настојали су да се повежу са "екстремним студентима у Београду", а нарочито са редакцијом листа "Студент". Утврђена је и кореспонденција са емигрантима др Урошем Станковићем, секретаром и уредником "Српске мисли" у Мелбурну, Илијом Павловићем, емигрантом у САД и другима.

Клерикалци (клерофашисти) су, према тумачењу службе, била "лица која непријатељски делују са позиција верских заједница". Мислило се претежно на активности Римокатоличке и Српске православне цркве у земљи, нарочито изражене према бројној југословенској емиграцији у Западној Европи.

У овом периоду регистрован је низ примера повезивања црквених поглавара са "експонираним националистима и реакционарима" у Београду, Краљеву, Шапцу, Ваљеву и другим местима. Такође и са академицима, професорима универзитета, књижевницима, сликарима и млађим интелектуалцима из "српских кућа", а затим са бившим "угледним" људима - политичким осуђеницима и другима.

Мирко Тепавац и Коча Поповић

У РЕДОВИМА свештенства и класне реакције виде се националистички и шовинистички иступи на рачун других народа и народности, напади на комунисте уопште и политику СК. Носиоци непријатељског рада у Цркви били су православни епископи и свештеници, али и великодостојници других цркава и вера у Србији. Један од најекстремнијих случајева био је свештеник Сава Банковић који је два пута хапшен (други пут 1972) и укупно провео готово 20 година на робији због отворених антикомунистичких ставова и писања непријатељских елабората.

Све групације се у извештајима из друге половине седамдесетих називају ,,пета колона" и упоређују се са колаборационистичким снагама у Другом светском рату, мада у измењеном друштвено-политичком и историјском контексту. Уочена је нарочита повезаност клера и грађанских националиста са екстремном емиграцијом. С друге стране, запажена је веза информбироваца, неоибеоваца са информбировском емиграцијом и одређеним институцијама источноевропских земаља.

Друштвено најопасније групе су према оцени СДБ биле етатистичко догматска и либералистичко фракционашка зато што се, за разлику од осталих, "ради и о одређеном броју лица - бившим функционерима и другим лицима који имају одређени углед у друштву и партији". Посебно су у Хрватској били под присмотром маспоковци - хрватски националисти, а у Србији ранковићевци, либерали и техноменаџери. Новије групације - техноменаџери и либерали-комунисти, биле су у зачетку и према њима је служба тек започела систематичније и одлучније акције. Стога се апеловало да политичка тела брже квалификују појаве и догађаје како би служба, судови и тужилаштво агилније реаговали.

ЗАПРАТИТЕ НПОРТАЛ НА ФЕЈСБУКУ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)