РЕЗОЛУЦИЈОМ О СРЕБРЕНИЦИ НАПРАВИЛИ СМО ПРОБЛЕМ РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ: Андрија Мандић о Инцковој одлуци - само тражимо да се поштују све жртве

М. С.

28. 07. 2021. у 22:31

УМЕСТО да се бавимо нашим Великама и Пивама, направили смо велики проблем Србима у Републици Српској и Србији због усвајања резолуције о Сребреници.

РЕЗОЛУЦИЈОМ О СРЕБРЕНИЦИ НАПРАВИЛИ СМО ПРОБЛЕМ РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ: Андрија Мандић о Инцковој одлуци - само тражимо да се поштују све жртве

Фото: Танјуг/Милица Николић

Неки наши су пожурили да се умешају у туђе муке и односе који задају велики бол свакој породици која је остала без свога ближњег. Данас је, браћо и сестре, из мрака прошлости изронио сваки наш непријатељ, да зада нови ударац. Али, морамо послати поруку да ово није ни 1941, ни 1942, ни она 1944. када је извршен геноцид у Велици. Данас је јак и виталан српски народ у Црној Гори, данас је Србија најмоћнија и најбогатија држава на Балкану, данас је непоколебљива наша Република Српска настала у величанственој борби управо потомака оних који су страдали у Другом свјетском рату.

Ovo je поручио један од лидера Демократског фронта и председник Нове српске демократије Андрија Мандић, поводом годишњице злочина у Велици.

- И то је то васкрсење – вратила се слога у српски народ, а наметнуте границе које нас деле смо успели да уклонимо у нашим главама. За нас не постоје никакве разлике међу Србима и сви су нам подједнако драги. Подједнако нам је близак наш сународник из Херцег Новог, Никшића и Берана, као и онај из Требиња, Братунца, Приједора и онај из Врбаса, Краљева и Чачка. Та нова чиста и јасна прича је управо довела до наше победе 30. августа над антисрпским режимом у Подгорици, али борба за ту победу и доказ да смо победили још трају - нагласио је он.

Мандић је оценио да оно што се у овом крају догађало 28. јула 1944. године, не бележи ни најудаљенија историја читаве Лимске долине.

- Таквих злочина је вероватно било још негде, али се о њима говорило, злочинци су тражени и суђени, а о Величком покољу се деценијама ћутало. Налазимо се на месту на коме застају речи, али овде се већ извесно време проговорило и наша је дужност и обавеза да наставимо гласно да говоримо и стално истражујемо причу о страдању нашег народа, деце, жена и стараца - додао је он.

Велика је наше велико страдање

Мандић је нагласио да ово окупљање  на 77. годишњицу геноцида у Велици и Горњој Ржаници, сведочи болну истину о злочину за који су многи веровали да ће бити заборављен.

- Она је истовремено важна осматрачница са које можемо на нови начин посматрати догађаје из Другог светског рата у коме смо страшно пострадали и од окупатора и од комшија. Не можемо да ћутимо, јер се превише ћутало, зарад неког лажног братства и јединства, док су други, као и данас, водили само рачуна о властитим интересима, говорили о својим жртвама и упирали прстом у нас Србе, који смо највише страдали у 20 веку - истакао је он.

Мандић је навео да је Велика  наше велико страдање, али и место нашег васкрснућа, као и свако наше страдално место, јер после свега, ево данас овде бројних потомака наших величких мученика. Поручио је да непријатељи нису успели оно  што су хтели – да нас потпуно затру.

- Ни у Јасеновцу, ни у Јадовну, Пиви, Пребиловцима, Братунцу, Олуји, ни у нашој Велици… Смогли смо снаге да опстанемо, да се родимо из крви наших предака. Бранко Пауновић је у својој књизи „ВЕЛИКА – велика по вековној патњи“, која се бави историјом овог краја, записао да је од Светостефанске хрисовуље краља Милутина из 1314. године, у којој се први пут помиње ово место, овај крај насељавао српски народ. У попису Скадарског санџаката од 1485. године, прецизно је записано да ово село броји 81 српску кућу, а пописом из јануара 1921. године, у Велици је живело 1.833 становника и сви су се изјашњавали као Срби. По подацима из 1940. године, Велика је имала 2.000 становника. Историја бележи да је овај крај страдао 1825, 1835, 1844, 1859, 1866, 1912, 1915, 1941, 1943. и ваљда последњи и најстрашнији пут 28. јула 1944. године - нагласио је он.

Тахир Хоџа:  Грех нећете направити ако им домове попалите, девојке и невесте поробите, а мушкарце, макар и децу у колевкама, убијајте

Присетио се и говора Тахира Хоџе који, како додаје, показује колика је била мржња према нашем народу.

- Колика је била мржња према нашем народу у полимском крају, почетком Другог свтског рата, најбоље се региструје из говора Тахира Хоџе, предводника тропојских балиста, који је позивајући на злочин говорио: Грех нећете направити ако им домове, колибе и плотове око кућа попалите, ако им стоку плените и усеве погазите. Девојке и невјесте им поробите, а мушкарце, макар то била и ђеца у колијевкама, убијајте, само да од њих не остане трага. Душа ће вам ући у џенет ако будете немилосрдни - присетио се он тих речи.

Мандић додаје да на таквој поруци и сличним кампањама за припрему геноцида извршен је покољ у Велици какав се не памти.

- У тој операцији су ангажоване 7. СС дивизија „Принц Еуген“ и 21. СС дивизија „Скендербег“ састављена од албанских балиста и локалних муслиманских оружаних формација. Они су за пар сати 28. јула 1941. године побили 428 немоћних лица, од којих су 120 били деца. Када се коначно проговорило о Велици, сасвим је јасно да се тај број није зауставио на 428. Све чешће се спомиње да број жртава премашује 600, јер треба придодати и број страдалих избеглица из Метохије који су услед ратног вихора веровали да ће пронаћи заштиту у овом мирном селу, тридесетак километара удаљеном од Пећке Патријаршије - казао је он.


 Деца вешана на шљиве, ножевима им је са тела гуљена кожа

Како је додао, старци, жене и деца су зверски убијани, паљени и клани.

- Деца су вешана на шљиве и ножевима им је са тела гуљена кожа. Мајкама су убијали нејач у наручју, а трудним женама ножевима из утроба вадили и касапили децу. Ту ништа војску, коју су доминантно чинили албански балисти, ни њихови њемачки официри, којима се, према тврдњама појединих преживелих, није овакво дивљаштво допало, нису могли обуздати и крвави пир зауставити.

Страдале породице из Велике: Бјелановића, Бошковића, Брковића, Вуковића, Вучетића, Гојковића, Живаљевића, Јанковића, Јокића, Кнежевића, Микића, Новићевића, Огњеновића, Пауновића, Петровића, Поповића, Радевића, Радуловића, Симоновића, Стаматовића, Стешевића и Томовића… Страдале породице из Горње Ржанице: Лалевића, Нововића, Попадића, Раденовића, Вучића, Оташевића, Ивановића, Томовића, Рашовића, Радуновића, Рајковића, Вујошевића… Страдале породице из околних села: Ћулафића, Ђуричана, Ђукића, Цамића, Гарчевића, Зоговића, Јашовића, Јокића, Коматина, Крџића, Лабовића, Раденовића, Савића, Спалевића, Турковића, Шошкића… И ви други страдали чија имена до сада нису пописана.. - истакао је он.

Поручио је да “вашом крвљу и вашом жртвом најснажније сведочите о нашој повезаности са Богом.”

- Истовремено ви сте најгласније проговорили о снази нашег народа који не пристаје да нестане са земљиног шара како би на таквом страшном злочину неко веровао да може градити срећу за свој народ и своје потомство. И као што крв косовских витезова представља неуништиву тапију на свету српску земљу Косово и Метохију, тако сте и ви вашом жртвом и крвљу ову земљу на којој стојимо посветили - рекао је Мандић.

Како је истакао, није било непријатеља који није кидисао на српски народ у Другом светском рату.

- Као ни деценијама касније… Недалеко одавде убијени су наши мученици на мосту у Мурини, у оној агресији која је лицемерно названа Милосрдни анђео. Као да није било довољно страдања у читавом 20. веку него је тај век морао да се заврши злочиначким нападом највећих светских сила на СРЈ, зато што смо бранили своју свету земљу од тероризма и како нам се управо не би поновила Велика. И те борбе родиле су нове мученике попут вас и нове косовске хероје са Кошара и Паштрика. Дали смо, као народ, себе за победу правде и слободе и у Првом и у Другом светском рату, дали највише што смо имали - нагласио је он.

Мандић је подсетио да у времену  када обележавамо 77. годишњицу страшног геноцида у Велици, овде у Црној Гори води се велика расправа о једном другом страдању у суседној Босни и Херцеговини.

- Полемика о злочину у Сребреници јасно је показала природу и карактер многих личности које се селективно баве темама људских права. Испоставило се да није мали број оних који највише инсистирају на суочавању друштва са прошлошћу, а истовремено то суочавање ограничавају само на једну жалосну причу из суседства. Српском народу, који је уз руски и јеврејски народ највећа жртва страдања у двадесетом веку, они таквим приступом желе да одузму право на памћење, чак и право на гроб - указао је он.

Очувана идеја слободе и уједињења

И данас смо, како истиче, након свега, након милиона жртава, дочекали да се наш народ проглашава геноцидним.

-Замислите ту подлост – да се геноцидним данас прогласи народ за чију су и децу отварали чак и посебне логоре смрти. У народном суноврату овог времена остаће упамћено да је наш народ геноцидним прогласила и већина у Скупштини ЦГ. Скупштина оне државе у којој је након Косовског боја очувана заветна народна идеја слободе и уједињења, а потом стасало, исправило се и прославило – српство - додаје он.

Како је оценио, нашим противницима је веома било важно да ново антисрпско коло покрену баш одавде.

- Да ли је то икада ико могао замислити – да Црна Гора уради то што је урадила? Али, када се могло десити да Црна Гора призна лажну државу Косово, за коју су се борили и они који су клали 1944. године нејач по Велици, онда је логично било нашим непријатељима да се настави тим путем. Вечерас је овде са нама Срђан Ранкић, начелник општине Братунац из Републике Српске, њега је мука натерала да дође у Подгорицу и преда Скупштини ЦГ захтев да се поништи несрећна резолуција о геноциду у Сребреници, и да се скине срамота са образа ЦГ. Он је дошао да у име живих Срба из Подриња тражи правду за 3.267 поубијаних наших сународника из Сребренице и Братунца који су зверски уморени 1992. и 1993. године на том подручју - казао је Мандић.

Резолуцијом о Сребреници направљен проблем српском народу

Видите шта се сада дешава у Републици Српској, видите колико смо том Резолуцијом проблема направили нашем страдалном народу западно од Дрине, указао је он.

- Усвајање резолуције о геноциду у Велици, коју смо поднели још у децембру, биће још један знак да се Црна Гора враћа себи. А ми никоме не претимо, поштујемо све жртве, и наше и туђе, али хоћемо да најзад буду уважене и подједнако поштоване жртве које је поднео наш народ, да се сећамо и да нас то опомиње да будемо будни.

Нека је вечна слава нашим мученицима који невини пострадаше овде у Велици, нека је вечна слава свим Србима који пострадаше у прошлом веку. У једном тешком времену наш народ је био заборавио своје жртве верујући да ћемо се тако више допасти онима који нам нису желели добро. Али сада када смо се пробудили из тог ружног сна и када смо се поново загрлили са нашим страдалницима, Бог ће нас тешко казнити ако их више икада тако тешко повредимо нашим поновним заборавом - закључио је он.


   

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)