ЗА КРАЈ ПОЛЕМИКЕ: Дежуловићу, ниси Крлежа, па да имаш улицу у касаби!

ЗАМЕНИК градоначелника Горан Весић реаговао је поводом нових напада Бориса Дежуловића.

Фото Предраг Митић

"Ако се сложимо са тезом да свако ко умисли да је Наполеон, извесно време борави у медицинској установи затвореног типа, где је тренутно место пребивалишта Бориса Дежуловића који је умислио да је Мирослав Крлежа? С ким, дакле, закључујем полемику: са сплитским новинаром, одсек дрвна грађа средње бродарске школе, или са једним од највећих хрватских или југословенских писаца?

Са оним првим, Борисом, имао сам неке шансе. Али, хајде ти, Весићу, питам се у мрклој ноћи, изађи у суперфинале на црту Крлежи који је изненада васкрсао у Београду. Подмладио се, слуша ЕКВ у урбаном и непрсканом Београду. Час борави у осамдесетим годинама, па тркне до садашњости, где му се привиђа Радош Бајић који тумара с митраљезом на рамену. Само Сплићанин види како Радош крије наоружање у сенику иза солитера, али мира нема. Касаба гори, а Борис се чешља! У сан му долази Мома Капор који је стрпао кокарду у џеп и предводи Бору Чорбу и Минимакса, којем је - Дежуловић или Крлежа, питање је сад - подарио нови живот. Ђубре они тако њиве београдске, за садњу цвећа зла, а Мирјана Бобић Мојсиловић - осматра је далекозором наш јунак - сеје ли сеје, у удруженом сељачком подухвату претварања Београда у касабу.

А где је касаба, ту мора да је и Емир Кустурица, онај што је освојио две Златне палме у Кану, јер генијалци попут нашег сплитског пријатеља, повезују чињенице, склапају сценарије и виде тамо, докле крактовидо око београдских сељачина не може да допре: каква је то касаба без Емира! Како се само нисам сетио, па да то дошапнем Вучићу? Пратиш ли ти једначину миротворца из села са десет кућа покрај Сплита, кажем Вучићу: имаш Емира, имаш и касабу. Немаш Емира, немаш ни касабу. Ни Деспот град, ни споменик Стефану Немањи! Немаш ни Иву Андрића, ни Мешу Селимовића, само ти остаје улица Мирослава Крлеже којом мирно шета Борис Дежуловић, гледа у таблу и свечано изјављује: „Дадосте ми улицу за живота!“.

Али, кад поднаредник Фрање Туђмана, прекомандован деведесетих година у „Ферал Трибјун“, као дрвни техничар из средње бродарске школе који уместо букве користи писаљку, почне да објављује текстове, само му је небо граница. А на небу, Мирослав Крлежа!

Црни Весићу, напредњачка коњокрадице, како ми нежно тепа Борис Крлежа или Мирослав Дежуловић, хајде се ти снађи у галиматијасу несхваћене величине амбициозног Сплићанина који се истриповао да полемише са великим Станиславом Винавером. Али, ситна је то риба за нашег јунака, па је половину интелектуалног Београда, и ове либерале и оне националисте, скупио на гомилу, изазивајући их на двобој. Он, Крлежа, против винаверчића из касабе.

Црни Весићу, опет ћу ја себи: ако је он унапредио себе у Мирослава, зашто теби дели чинове? Срећом по мене, овакав какав сам, неуки и мусави орач по касаби, напишем ту и тамо по неки текст, али бар сам свестан својих домета. Да којим случајем Борис или Мирослав сад постави преко пута мене Станислава Винавера, могао бих да великану скувам кафу или, евентуално, заоштрим перо.

Ту се разликујемо Борисе, човече са два презимена, два идентитета и неколико карактера. Увек си нам био и бићеш драг гост Београда. И „Јебо сад хиљаду динара“, како си суптилно насловио своју нову књигу. Купићу ти, обећавам, један примерак и новац дати у добротворне сврхе. Јебо тад хиљаду динара, имаћеш две!

Замолићу и све винаверчиће које си прозвао да учине исто. Касаба уме да части!", написао је Весић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације