РОВИЊ: Град на који сваког лета падају звезде

ШАРМАНТНА и сунчана Истра је, за сва времена, остала упамћена као један од симбола неких давних, лепших година, када је ова, вероватно једна од најлепших обала Јадрана, била пут којим се чешће иде.

Данас су ти, некада чувени путеви, мало другачији, и даље проходни, али у великој мери обележени носталгијом. Много тога се променило, али су неке ствари, упркос свему, остале исте. Пре свега онај необјашњиви осећај када се помисли на лето, море и неке успомене из старих времена. Живописни Ровињ је, чини се, остао непромењен, духом, лепотом и атмосфером, па је зато путовање у овај град много више од обичног путописа.

Упркос не баш оптимистичним временским прогнозама, бистра зора над Ријеком, обећавала је колико-толико ведар дан, па смо нешто спокојнији, нестрпљиво очекивали долазак у Ровињ, надајући се сунцу и блиставом мору. Знатижеља је била јача и од јаке и, наизглед, бескрајне кише, која нам је, надомак Ровиња, на неколико тренутака, прилично покварила расположење, доводећи у питање лепоту и креирање ове приче. Међутим, негде на самом улазу у, како кажу, најфотогеничнији градић Медитерана, још једном се показала тачном чињеница да позитивне мисли имају невероватну моћ.

Киша је престала и подигавши своју сиву, прозаичну завесу, открила нам умивени град који се будио, прелеп у својој аутентичности, без обзира што, у том моменту, није било сунца, које би му дало још израженији сјај.

Ако имате довољно маште, Ровињ може да буде град из бајке, јер поглед на Стари град у рано јутро заиста делује нестварно, али је, пре свега, сјајно место за одмор и уживање. Ипак, нема потребе предуго се задржавати у хотелима, иако у њима имате загарантовану фантастичну услугу, у сваком смислу. Зато смо се, само неколико минута после јутарње кафе, нашли на обали, окрепљени мирисом и свежином мора, желећи да што пре откријемо оно најлепше што Ровињ чини толико специфичним. И без обзира што на оваквим путовањима увек недостаје још који сат или дан, успели смо да осетимо и забележимо посебну атмосферу овог места, некада толико чувеног и омиљеног летовалишта туриста из скоро свих крајева бивше Југославије. Старији ће моћи да кажу да ли се и колико Ровињ променио, наш утисак је да је време овде стало на најлепши могући начин.

Већ после неколико корака, схватате да је Ровињ град детаља, ведрих боја, романтике, уметности, прохујалих векова и предивних пејзажа. Чини вам се да је све јако минијатурно, што са непрегледним пространством мора, ствара упечатљив контраст, који свему даје јединствен израз. Јер, Ровињ није само класично туристичко место на обали. На трен имате утисак да сте у Венецији, наредна слика ће вас подсетити на Крф, трећа на Херцег Нови, и тако, овај град, сам по себи, представља једно занимљиво путовање које не треба пропустити.

Не зна се тачно када је Ровињ настао. Први пут се спомиње у петом веку и с правом носи назив “плави бисер” Јадрана. Бурна и богата историја, нијансе уметности на сваком кораку, фантастична природа, 22 острва којима је окружен и прелепи брежуљак “Монте”, на ком се налази Стари град, крунисан Црквом Свете Еуфемије, само су део шарене разгледнице овог места, које је 1963. године проглашено спомеником културе, а његов комплетан крајолик заштићеним природним резерватом. Дух рибарства задржан је од давнина, па у самом центру можете видети безброј рибарских бродића, који силуету Ровиња чине потпуном, уз веселе галебове, који су овде толико питоми, да их слободно можемо назвати домаћим животињама.

Пут нас је, полако, водио ка централном тргу, сунце је обасјало Истру, боје су почеле да добијају своје праве тонове, више није било бојазни од кише, а самим тим је и расположење постајало све боље. Лепота и архитектура главног трга стварају осећај да се налазите међу кулисама неког романтичног филма, са старим кафанама и колоритним грађевинама, чији мизансцен употпуњује мала лука препуна једрилица, која изворни медитерански шарм овог града чини још израженијим.

Са овог места, све старе, камене уличице, готово без изузетка, воде ка врху полуострва, одакле можете уживати у једној од, вероватно, најлепших панорама Јадрана, која лепоту, не само Ровиња, већ и саме Истре чини непролазном. И кад смо већ код таквих призора, још једна занимљива карактеристика Ровиња је то што у њему постоји много скривених места на којима вас нико неће узнемиравати, где сами или са драгим људима можете уживати у мору, нестварним заласцима сунца, у времену одвојеном само за себе, уз добро истарско вино, без гужве и буке, што свакако јесу тренуци који, посебно на одмору, имају специфичну драж и који, временом, прерастају у незаборавне успомене.

Шетња ка Цркви Свете Еуфемије потврдила је наш утисак да Ровињ, поред осталог, јесте град интересантних детаља и необичних украса, који ће вам, готово на сваком кораку открити нешто ново и другачије. Један обичан прозор или улазна врата, осмишљени тако да се разликују, боја зграде или мала, сеновита галерија с погледом на море, ма колико, сами по себи, били нетранспарентни, гледајући у целини, чине амбијент овог града маштовитим и оригиналним.

Заокупљени таквим мислима, уживајући у погледу на море, полако смо стигли до Цркве Свете Еуфемије, која представља један од примера барокне архитектуре у Истри. Слика града је незамислива без високог звоника са кипом светице, рађеног по узору на звоник базилике Светог Марка у Венецији, а његова дуга историја без култа Свете Еуфемије, петнаестогодишње девојчице, рођене у граду Калцедону, у близини Цариграда. Она је за време цара Диоклецијана, не желећи да се одрекне хришћанства, окрутно мучена и бачена у амфитеатар, где су је убили лавови, али је, на запрепашћење многих, нису растргли. Било је то 16. 9. 304. године.

Верници су мермерни саркофаг са њеним телом током наредних векова често премештали и скривали, у страху да нови владари не оскрнаве реликвију Свете Еуфемије, па је тако, по прастаром предању, њен саркофаг нестао из Цариграда, у коме се тада налазио, да би неким чудом, неколико месеци касније, тачније, 13.7.800. године, током једне олујне ноћи, морем доспео до Ровиња. Од тада је Света Еуфемија заштитница града, а 16. септембар, који се слави као њен дан, велики празник, који на овом месту окупља ходочаснике из целе Истре.

Занимљиве легенде оставили смо у мирној и свечаној унутрашњости цркве, искористили још један тренутак за поглед на комплетан архипелаг у блиставим бојама лета и наставили даље, ка подножју Старог града, чувеном улицом под називом “Грисиа”, уметничким и боемским квартом Ровиња, у коме вас очекују живописне продавнице сувенира и накита, мале уметничке галерије, антикварнице, минијатурни кафеи и ведра атмосфера зачињена мирисом мора, чемпреса и маслина.

“Грисиа” нас је поново вратила на централни трг, где нас је неколико детаља, као што је стара “Крашова” продавница слаткиша, подсетило на прохујала времена, када је Ровињ, како кажу, био Београд на мору и када су летовања била много другачија. Кад смо већ код тога, треба рећи да је добродошлица мештана врло искрена, ослобођена било каквих баналних инсинуација и негативних реакција. Носталгија је сигурно остала негде на овим обалама, хтели то да признамо или не.

Након одмора у једном од кафића на тргу, искористили смо време да посетимо и градску пијацу, која се налази тик уз Стари град, на којој можете пронаћи аутентичне прозиводе из овог краја, као што су мед, маслине, зачини и лековита биља, уља, смокве и сир, истарски пршут и чувена вина, “Малвазија” и “Мерлот”, која обавезно треба пробати, јер дегустација не само вина, већ свега што смо навели, гарантује посебно задовољство.

Време је протицало све брже, па смо се отиснули на море, пут “Црвеног отока”, уживајући у посебној визури Ровиња, када га посматрате са воде, необичној боји мора, свежини ветра и лепим утисцима.

“Црвени оток” представља једну од најлепших туристичких атракција ровињског архипелага. На само петнаест минута пловидбе од града, чека вас ова прелепа, зелено-плава оаза, највеће и вероватно најпривлачније острво, место створено за уживање у сваком смислу те речи. Уколико желите мир, удобност, опуштање и све благодети правог одмора, “Црвени оток” је непогрешив избор. Још пријатнијој атмосфери у овом раскошном природном врту, доприноси и преко 180 врста биљака из целог света, које читаво окружење чине још привлачнијим и егзотичнијим, јер је, на један начин, комплетно острво, уствари, парк, окружен плажама и кристалним морем.

Некада су овде живели фрањевачки монаси, да би крајем деветнаестог века, острво купила аустријска породица Хуттеротт, која манастир претвара у дворац, богат вредним уметничким предметима, од којих се неки и данас чувају у малом музеју, а посебан куриозитет “Црвеног отока” су венчања, услед којих се комплетан амбијент претвара у гламурозну бајку.

Неколико сати касније, опет смо били на мору, пловећи ка Ровињу, чудесном граду, на који, једне посебне ноћи, 10. августа, падају звезде. Тада на улицама нема јавне расвете, у ресторанима се пале свеће и слуша акустична музика, како би доживљај био потпун у својој чаролији. Најбоље ћете их видети са брежуљка “Монте”, како нестају у мору и неким далеким сећањима. Нека то буде епилог наше приче о Ровињу, али у исто време, и повод за долазак у овај град који се не заборавља и који ће увек бити синоним лета и неких година које не бледе.