Радовановићи: Два века праве дрвене чутуре

ДОМАЋИНСТВО Милорада Радовановића, из Пилице код Бајине Баште, једно је од ретких које се одлучило да и у време огромног технолошког напретка остане верно двовековној традицији својих предака и настави израду обичних дрвених чутура. Милорад је шесто колено Радовановића које прави чутуре, чанке, качице и кашике од дрвета.

Све је почело далеке 1810. године од Радована Радовановића, рођеног 1790. године у овом селу. Посла су се прихватили Тодосије, наставио његов син Борисав, па Радоје, Радивоје, затим Милорад, а Милорада ће у седмом колену наследити син Младен. Вероватно и други син Дарко.

- Почео сам пре 24 године да се бавим овим занатом уз оца Радивоја. Пре тога сам завршио металостругарски занат у Бајиној Башти. Занат ми је добродошао, јер сам научио да радим на машинама од којих неке користим у послу којим се сада бавим. Син наследник је по занималњу ауто-механичар, али и он се определио за традицију Радовановића. Старији Дарко завршава студије на Машинском факултету у Београду, и, кад год може, укључује се у послове око прављења чутура - каже Милорад Радовановић (48).

У новој кући у бајинобаштанском насељу Трсти, Милорад је оформио две радионице. У једној се обављају груби радови, у другој чутура и остала дрвенарија добијају коначан изглед. На питање које дрво највише користи, Милорад каже:

- Раније су се чутуре и чанкови правили углавном од врбовог дрвета. Сада ређе, јер је тешко доћи до њега, а да буде квалитетно. Уместо врбовог, користим јаворово дрво. Врло је захвално за обраду, квалитетно је, а набављам га искључиво у Националном парку "Тара". Интерес за ове предмете, нарочито за чутуре, се повећава. И на наше задовољство, чутуре и чанкови се данас све више користе. Раније су се куповали углавном као сувенири.

Радовановића чутуре, украшене различитим мотивима, од грба Србије до знаменитих ликова из српске историје, без тешкоћа налазе купце. Свакодневно се могу купити на властитом штанду, смешетеном на Тари на Калуђерским барама, о коме највише брине Милорадова супруга Станија, у другим туристичким и бањским центрима широм Србије, као и у Београду, на Врачару, где је општина у тржном центру дала простор на коришћење за двадесетак произвођача који се баве старим занатима.

- Захваљујући туристима, а у последње време интернету, наше чутуре стижу у западну Европу, Америку, а све је више поруџбина из Аустралије. Мораћемо да још мало осавременимо производњу да бисмо удовољили купцима. Очекујемо да ће бити подстицајних кредита, па да то завршимо - истиче Милорад.

Милорадов отац Радивоје, иако у годинама, још се не предаје. Помогне колико може, саветима понајвише.

- По имену мене многи и не знају, познатији сам по надимку Чутураш. Увек је ово био леп занат, па и данас. У стара времена било је знатно теже, оскудан алат, ишло се на пијаце пешке, касније, уз помоћ бицикла. Пешке сам са робом одлазио у Ужице и Бајину Башту. Кад сам купио бицикл, стизао сам до Љубовије, Сребренице, Ваљева, Пожеге, Ивањице, Нове Вароши. Готово увек са мном је био мој пријатељ Милан Миливојевић Џиџар, он је продавао разне џиџе. У друштву нам је било лакше да пешачимо - вели Радивоје.