Јесте Новак најбољи, али је Момчило први

Новак Ђоковић, освајач бронзаног одличја 2008. на Олимпијади у Пекингу јесте наш најбољи тенисер у историји, али се бронзом у “белом спорту”, окитио још један Србин, и то на првим Олимпијским играма 1896. у Атини, када је дословце важило оно витешко правило: Важно је учествовати…

Момчило Тапавица није имао тренере, кондиционе стручњаке, експерте за лифе цоуцх… Таква су била времена, а не само да је учествовао него је и побеђивао – у тенису, борио се у рвању и, како се тада говорило, дизању терета.

Није Тапавица заборављен у Србији. Улице у Новом Саду и Београду носе његово име, али осим те две табле над којим се многи запитају – ко ли је овај човек – других сећања готово да нема нема. Да Тапавица добије место које заслужује недавно се потрудила и Војвођанска влада која је скупштини предложила да се установи покрајинско признање за значајна остварења у спорту које ће носити име Момчило Тапавица.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ЂОКОВИЋ ПРЕД ЛЕЈВЕР КУП: Тенису недостаје тимски дух

Рођен је 1872 у Надаљу, селу крај Србобрана, у тадашњој Аустроугарској. Спортом је почео да бави у Новом Саду, где је завршио Гимназију, а као стипендиста Матице српске отишао је на студије у Будимпешту где је био један од најистакнутијих атлетичара. Због ретког талента и  резултала уврштен је као један од свега 13 чланова олимпијског тима Угарске за олимпијске игре у Атини. Био је пријављен за неколико дисциплина у атлетици (скок удаљ, скок с мотком, бацаљу кугле), рвању, дизању тегова (једном и две руке) и тенису.

Зрењанинац Ференц Кемењи, потпердседник МОК и генерални секретар Олимпијског комитета Мађарске, уједно и пријатељ Тапавице у мемоарима га је овако описао: “Овај кршни момак, на чијим су прсима пуцала дугмад и шавови гардијске униформе под притиском набујалих мишића, био је велики друг, али и велики страх за другове у касарни. Знао је да носи под мишком по два питомца и са њима да оптрчи два-три круга око полигона за гађање. Нико му није био раван у рвању, а још мање у дизању терета и бацању камена с рамена.

Бавио се разним гранама спорта и био је умно и физички изнад својих вршњака, а као дипломирани архитект надвисио је интелектуално нешколоване у гарди. Затим, као најистакнутији члан Савеза за телесно васпитање, постао је појам у очима војника. Имао је само једну ману: преценио је своју снагу и то му се осветило на Олимпијским играма у Атини. Момчило је био уписан у три дисциплине: дизању тегова једном и са обе руке, а затим у рвању грчко-римским стилом. Све је желео да реши на брзину, па је једном руком желео да дигне тег оптерећен за дизање са две руке. У тренутку избачаја, пукао му је мишић у рамену. Поподне је требало да диже тег са две руке. Сви су га наговарали да не изађе на мегдан са тешком повредом. Стао је у строј дизача и освојио пето место користећи практично само десну руку и подигавши 80 килограма. Два дана касније, стао је на струњачу с чврсто замотаним десним раменом и у рвању се пласирао на четврто место. Да се није играо својом снагом, Тапавица би сигурно донео бар две златне медаље Мађарској.”

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:НА ИСТОЈ СТРАНИ МРЕЖЕ: Ђоковић и Федерер играју заједно

У мемоарима Кемењи не спомиње бронзу у тенису, али она је – забележена. По завршетку олимпијских игара Тапавица се више није активно бавио спортом, већ само рекративно. Био је члан веслачког клуба „Данубијус“ из Новог Сада.

Тапавица је дипломирао на студијама архитектуре и грађевинарства на Високој техничкој школи у Будимпешти. После женидбе 1908, на позив краља Николе И, одлази у Црну Гору где пројектује и гради више зграда. На Цетињу гради Немачку амбасаду и Државну банку Црне Горе, у Херцег Новом хотел „Боку“ (који је уништен у земљотресу 1979. год.), породичну кућу у Бијелој, која је касније служила као Дом за незбринуту децу. У том периоду, 1912. је по његовим пројектима израђена репрезентативна зграда Матице српске у Новом Саду.

За време Првог светског рата избегао је из Аустроугарске, преко Рима и Лозане у Мароко. У Рабату је водио послове геодетских мерења. Све међуратно време проводи у Новом Саду, где отвара свој пројектни биро. Био је владин повереник за мелиорацију источног Срема. Током Другог светског рата био је у Новом Саду, а од 1948. одлази у Пореч, где доприноси обнови ратом разореног града.

У 76. години оболео је од хроничне жутице, која се искомпликовала. Умро је 10. јануара 1949. године и сахрањен је на гробљу у Пули.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ФЕДЕРЕР ЗАБРИНУТ: Ђоковићу мало недостаје да поново буде непобедив

У Херцег Новом му је 1999. године постављена спомен биста „Првом олимпијском путнику из Југославије“..

Мада је олимпијску медаљу освојио за репрезентацију Мађарске како води МОК, ИТФ Међународна тениска федерација га води као југословенског тенисера освајача бронзане олимпијске медаље.

Изузетни спортисти његове Војводине, верујемо, освајаће олимпијске медаље коју је и Момчило Тапавица понео пре 112 година. Видите – важно је учествовати…

Аутор: Урбанестране.рс