Стојачић о животним дилемама и прекиду кошаркашке каријере: Толико сам се увукао у сопствени паралелни свет лагања да сам морао да престанем

Некадашњи јуниорски и млади репрезентативац Србије Стефан Стојачић је у опширном интервјуу на порталу “Баскетбалл спхере” говорио о дилемама са којима се суочавао тококом прерано завршене професионалне кошаркашке каријере, као и о томе колико су студије на Факултету техничких наука помогле да дође у додир са реалношћу живота у Србији.

- Факултет техничких наука и смер мехатронику, роботику, одабрао сам случајно, просто, звучало ми је интригантно. Нисам знао ништа, први семестар нисам дао ни један испит, али нисам одустајао. Посматрао сам колеге и први пут схватио шта је живот у Србији. Професионални спортисти још као деца почну да добијају новац, који неке породице не могу ни да сањају, при томе моји родитељи су за услове Србије такође били добростојећи, па сам још мање имао реалну представу о томе. Неком ручак у мензи кошта много, а ја сам тада већ имао свој аутомобил, и то не из потребе, већ из тога да се више допаднем девојкама. Сада ми то звучи помало и смешно и тужно, али тако је тада било – рекао је Стојачић, откривши колико му се живот променио после само неколико месеци.

– Одлучио сам да више никад не дођем колима на факултет, просто није било пристојно, постало ме је чак мало и срамота што возим такав аутомобил. Гледао сам колеге како се боре да савладају градиво, како су ради да ми помогну, када сам деловао као „безнадежан случај“. Велика већина њих је давала свој максимум да стекну знање, да обезбеде егзистенцијално питање тиме што ће завршити тај тежак факултет. Многи су радили и додатне послове, пошто родитељи нису били у стању да им покривају трошкове, а и даље су успевали. Тада сам рекао себи да једина ствар коју могу да урадим, а да би ме они поштовали јесте да дам свој максимум. Могао сам да обезбедим себи услове за учење какве сам хтео, да све време посветим томе и то сам урадио. Учио сам сваки дан вероватно и више од других зато што сам имао могућност, на крају то је резултирало тиме да сам већ у другом семестру очистио целу прву годину са врхунским успехом.

Прочитајте још Стефан Стојачић најбољи играч уличног баскета на планети: "Тројке" у обручу, "десетке" у индексу

Говорио је Стојачић о томе како се са конкуренцијом “борио” повлачењем, колико су приче о великој каријери која је била пред њим биле контрапродуктивне и како је лета 2009. године почела да се “гаси” жеља за кошаркашком лоптом, после разочаравајућег 11. места на ЕП за кошаркаше до 20 година са селекцијом коју је предводио као капитен.

– После велелепних прича о наставку каријере у неком великом европском клубу, остао сам у Меги, повредио се на почетку сезоне и никада више нисам вратио ентузијазам према кошарци. Последња искра била је Црвена Звезда, коју је предводио Немања Бјелица. Прихватио сам ролу помоћног, дефанзивног играча, али сам добио запажену улогу и велику минутажу… Ипак, клуб је био у проблемима. Мој менаджер Миодраг Ражнатовић желео је да наставим каријеру у Звезди, ја сам хтео да одем у Раднички и дошло је до прекида сарадње. Тада сам то схватио у афекту, био љут на њега, али сада, када сам и ја ушао у посао и почео да се бавим бизнисом, схватам да бих поступио исто као он. Ми играчи смо роба, начин зараде, уколико представљамо нешто што може да се прода онда смо интересантни, нема простора за емоције у том великом послу – рекао је, између осталог, Стефан Стојачић, додавши да је у једном тренутку имао жељу да постане пијаниста, па чак и писац.

Цео интервју можете прочитати ОВДЕ.