Крчмаревић: Партизан ме не би вратио да ме Џајић није тражио

ПАМТИ Слободан Крчмаревић (12. јун 1965, Београд) Цоњу Матекала и Гицу Дамјановића код којих је почео да тренира фудбал када је имао само девет година. Одмах, па Партизан. Другачије није ни могло да буде јер су сви његови у породици партизановци.

И кренуло је супер, дебитовао је 1983. године.

- Мењао сам Моцу Вукотића против Осијека, одиграо 35-40 минута, а кршни и горопадни Касало ми није могао ништа.

Потписао је уговор на пет година, али је морао у ЈНА. И тада, за филигранског дриблера бриљантне левице, почиње фудбалски кошмар.

- По повратку нису ме видели у првом тиму, а како је Дамјановић тренирао Бор, Слађан Шћеповић и ја смо отишли код њега на каљење.

Следи и селидба у Шведску.

- Дошли Швеђани да гледају Дулета Арсенијевића, голгетера лиге, али њему није ишло па рекоше: дајте нам овог малог. Али, тада је лимит за одлазак у иностранство био 26 година а ја сам имао 24. Измислише, међутим, да идем у Шведску да се школујем за компјутере тако да сам био први играч који је отишао у иностранство мимо правила. Али, морао сам да раскинем уговор с Партизаном да бих потписао за Васелунд. Нисам могао да останем више од шест месеци и вратио сам се.

Од Партизана, међутим, ни трага ни гласа.

- Тадашњи председник ОФК Београда Срдан Андрејевић ме је обожавао и тако сам стигао на Карабурму. Срдан је човек који ме је много задужио и вечно сам му захвалан.

Прочитајте још Бранко Рашовић: Нисам добио шансу у мом Партизану

"Романтичарима" са Карабурме је и те како одговарао романтични Крчмаревић. Јер, он је био као виолиниста на крову узбуркане фудбалске сцене.

- ОФК Београд (72 меча, 33 гола) сам заиста заволео свим срцем. Били смо сиромашни али поносни, играли добар фудбал.

До Партизана је ипак дошао пречицом, а с осмехом каже да му је највише помогао Драган Джајић!

- Да ме Джаја није звао, уверен сам да ме Партизан не би вратио. Тада је Звезда почела да прави тим за Бари, а мени је импоновао позив Джајића кога сам, наравно, изузетно поштовао, посебно због чињенице да сам и ја играо лево крило. У Партизану су одмах раеговали, вероватно да не бих добро играо у највећем ривалу. Одлука је донета срцем, а моје је црно-бело.

У Хумску је дошао и Ивица Осим.

- Бојао сам се за свој статус јер сам знао да је Шваба волео у шпицу играче попут Златка Вујовића. А опет, ја сам дошао као капитен ОФК Београда, имао сам свој рејтинг и огроман мотив. Иако је Ненад Бјековић стао уз мене, осећао сам да немам очекивани третман. Скоро сваку утакмицу Осим ме је мењао, а онда сам први пут сео и на клупу, против Хихона, коју смо изгубили са 2:0. Реванш смо играли у Истанбулу, на полувремену је било 0:0 и онда ме је Шваба послао на терен. Наместио сам први гол Мијатовићу, затресао мрежу у 88. минуту за продужетке. Јокановић је "поцрвенео" а ми смо изгубили на пенале. Више се није постављало питање ко ће играти на левом крилу.

Крчмаревић тврди да је то била изузетна генерација.

Прочитајте још Небојша Вучићевић: Договорио се са Звездом, потписао за Партизан

- Можда и најбоља после оних "беба" које су стигле до финала КЕШ. Омеровић, Пандуровић, Станојковић, Вујачић, Миланич, Новак, Мијалковић, Богдановић, Јокановић, Брновић, Мијатовић, Воркапић, Гудељ, Заховић... Звезда је тада била првак, јер је боље изводила оне пенале после 90 минута кад би било нерешено, а ми смо освојили Куп. Када су највећи асови комшија отишли у иностранство, ми смо вратили примат.

Две године у Партизану (преко 100 утакмица), а онда селидба на "рајско острво".

- Кипар је моја друга земља. Играо сам осам сезона, три пута сам био најбољи играч лиге, нудили су ми и пасош, али ја сам одбио. Патриотизам. Не знам да ли је то било паметно, али тако сам се осећао. Носио сам дрес Аполона из Лимасола (75-48), Паралимнија (23-16), Анортозиса у два наврата (61-43), где ме је тренирао недавно преминули Душан Митошевић, сјајан тренер, велики човек. Дуле нас је водио ка Лиги шампиона и стално бисмо застали на крају. Сећам се утакмице са Интером, изгубили смо на "Сан Сиру" са 1:0 голом Бергкампа, а онда смо у реваншу код куће играли 3:3. То ми је једна од најбољих утамица, капитен Интера и репрезентације Италије Бергоми није знао где се налази.

Затим следи грчка "тура": ПАОК (15-3) и Паниониос (31-7) и крај у Фамагусти. Још док је играо фудбал, зналац са београдске калдрме је размишљао о тренерском позиву.

- Био сам помоћник Бобету Павковићу са репрезентацијом Србије и Црне Горе до 19 година, а онда ме је 2003. Бјековић поново вратио у Партизан. Све ми је дао осим да водим први тим. Радио сам у школи и очекивао да добијем да водим Телеоптик. Нисам размишљао одмах о Партизану, хтео сам корак по корак. После сам кренуо трбухом за крухом и моја жеља да будем тренер црно-белих се није испунила.

Као по неком правилу, Крчма се увек враћао у клубове који су обележили његов живот.

- Преузео сам 2005/06. ОФК Београд, у полусезини смо били други, у полуфиналу Купа водили смо против Звезде са 2:0 до 70. минута, а онда пали у продужецима.

Прочитајте још Иван Ћурковић: Партизан је мој животни погодак

Тренер па селектор, од 2007. до 2009. Крчмаревић је водио младу репрезенацију Србије и одвео је на Европско првенство.

- Радили смо у тешким условима, у баражу смо два пута победили Данце са по 1:0, са Бендтнером и Ериксеном. Сјајно је играо Филип Ђорђевић, Матића и Милинковића сам из Кошица позвао под заставу. Памтићу док сам жив утакмицу са Мађарима на Карабурми, било је 8:0 за нас, Качар је постигао пет голова. Била је то рапсодија. Нисмо се прославили на ЕП, али морам да кажем да нисмо имали подршку ФСС.

Крчмаревић каже да се трудио да све испоштује и да не би дошао у ситуацију да се са било ким препуцава - отишао је.

- Преузео сам 2010. године Аполон и после 10 година им донео Куп, затим сам тренирао Анортозис, па једну годину био селектор Казахстана до 21 године, мало био у њиховом клубу Зетсу, па преузео Доху Катокопију, Рудар из Велења, а последња дестинација је била Бахреин и клуб Рифа.

Крчмаревић се сада одмара и - чека.

- Немам неку жељу да радим у Србији. То моје размишљање може да поквари само Партизан, али ја себе тамо не видим. Радио сам у Европи, Азији и Африци, говорим течно енглески и грчки, служим се руским, а то вам вероватно говори да ће ме судбина опет одвести негде далеко. Размишљам и да отворим своју школу фудбала и да тренерску каријеру завршим како сам и почео - са децом.