Звонко Варга: Направио сам глупост века

ДОШАО је из најслађег места у Југославији, и одмах осетио сву горчину велеграда. Имао је Звонко Варга (27. 11. 1959, Зрењанин) тек нешто више од 16 година, а морао је да паузира. Срушио му се цео свет, а био је практично сам.

* Зашто вас Црвенка није пустила у Партизан и зашто сте морали да чекате годину и по дана да заиграте за црно-беле?

- Проблем су, наравно, биле те проклете паре. У Црвенки су чули да ме Партизан тражи па су ме преко ноћи регистровали и против Леотара сам одиграо последњих 30 минута. На тај начин су имали право на обештећење. Не знам о колико је новца било реч, знам и да је фабрика хтела да одем у Црвену звезду, али ја сам био одмалена загрижен партизановац. На белој мајици бојицама сам сликао грб Партизана, па када се оне разлију, а ја наново. И није било шансе да одем у други клуб.

* Како сте се осећали тих 18 месеци, нисте изгубили вољу за фудбалом?

- Проблем је био што нисам смео ни да тренирам с Партизаном, па сам одлазио да вежбам са фудбалерима Рада али, онако, рекреативно, кад ми се ишло. Све ми је недостајало из Црвенке, био сам код тетке шест месеци, а онда сам се сналазио како сам знао и умео. Био сам остављен сам себи. Знао сам шта ме чека када сам одлучио, заједно са оцем, да одем у Партизан, али сам мислио да ће та пауза бити много краћа. Борио сам се са многим демонима, онда одем на аутобус па правац Црвенка. Стално сам се враћао детињству, друговима, али је оно практично нестало...

* Црно-бели дрес носили сте пуних 10 година (459 мечева, 167 голова)?

- Лош почетак, нажалост, наставио се и наредне четири године, 1979. смо се једва спасли испадања. Отишао је Биће Младинић, био је то распад система, Жиле (Звонко Живковић) и ја смо ушли у тај хаос. Биле су то изгубљене године за све нас.

* А онда је кренуло много боље, два пута сте славили шампионску титулу, оба пута ваши голови су били кључни?

- То је оно што ме чини поносним. Битно је бити најбољи када је најважније. А ја сам те 1983. године постигао оба гола Слободи у Тузли, а та утакмица је била једна од кључних. Потом сам, била је то сезона 1985/1986. у победи против Црвене звезде (3:2) постигао гол, Манце је био двоструки стрелац, и то нас је одвело до шампионског наслова. Памтићу и меч у Загребу, победили смо такође са 3:2, а ја сам опет био двоструки стрелац, јер сам знао да завршавам у Партизану и да идем у Лијеж и отварам ново поглавље у мом фудбалском животу.

* У Белгији сте остали чак 11 година, читаву деценију сте носили дрес Лијежа (149-66)?

- Практично, имао сам два клуба у каријери, Партизан и Лијеж, јер сам у Серенгу провео само годину дана. Оно што сам пропустио у Партизану, ту мислим да сам могао да пружим више и да играм још боље, надокнадио сам у Лијежу. Тренер Васеж, један од белгијских легенди, “прочитао” ме је, осетио моју личност, менталитет и од мене је извукао оно најбоље.

* Освојили сте и Куп Белгије?

- То је највећи успех у историји Лијежа. Великом Андерлехту сам у две утакмице дао два гола, у финалу нисам био стрелац, до победе над Екереном нас је одвео гол Небојше Малбаше. У тиму је био и Цвијан Милошевић.

Варга не мечу против Портимонесеа Фото: Т. Михајловић

* Играли сте за репрезентацију до 20 година, али никада нисте обукли дрес А селекције. Зашто?

- У млађим категоријама сам био стандардан, али сам ја једини кривац што никада нисам заиграо у А селекцији. Била је то глупост века коју себи никада нећу опростити и која ме је скупо коштала. Миљан Миљанић је хтео да генерацију Пижона, Шурјака, Сафета Сушића, Шљива... освежи, па је нас десетак млађих позвао на Палић на једномесечне припреме. А шта сам ја урадио? Тражио сам од Чиче да ми да три дана да се одморим. Наравно, он каже да и ја одем у Макарску на море. И не вратим се по договору, сваки дан говорим себи: сутра ћу, ма нема проблема. После седам дана прочитам у новинама: “Варга пронађен у Макарској”. Следим се и одем на Палић.

* Миљанић вам је дозволио да радите као да се ништа није догодило?

- Миљан је увек био велики, а ја од срамоте му се нисам ни извинио и направио сам дуплу грешку. Онда су ме на зуб узели и медији, како год да сам играо писало се да сам најгори. Схватио сам да је то крај мојих надања, а опет, могао сам да кривим само себе. А остали момци су направили велике каријере, почев од Ивана Гудеља и Бошка Ђуровског до Живковића, Деверића, Млинарића, Баждаревића...

* Тренерски посао сте започели у ОФК Београду, па Раду, водили сте једно време и Смедеререво?

- Шест месеци је било све као из бајке, имали смо добар тим, Вучићевић, Короман, Дивић, Рађеновић, Дуле Петковић... Победили смо на Карабурми Црвену звезду са Муслином 2:1 и тако прекинули низ Црвене звезде која претходно није изгубила 51 утакмицу. У другом делу је, нажалост, било много нефудбалских ствари, све урађено је пало у воду и ја сам отишао. И у Раду је шест месеци било супер, а онда је Ранко Стојић одлучио да подмлади екипу и ја сам се повукао. А Смедерево, не знам ни данас зашто су ме довели када су ме одмах “стрељали”.

* Вратили сте се у свој Партизан и четири пута били асистент, у два наврата седели на клупи Телеоптика?

- Био сам асистент Вермезовићу у два наврата, а 2004/2005. смо постали шампиони без пораза и играли у Лиги Европе. За незаборав. Радио сам и са Јешићем, Вуком Рашовићем, Марком Николићем. Али три најлепше године провео сам у Телеоптику као први тренер. У први тим Партизана су, док сам их ја тренирао, отишли Неца Томић, Марко Шћеповић, браћа Маринковић, Јојић, Станић, Шкулетић...

* После толико година верности више нисте у Партизану. Да ли је разлог што сте јавно били за Ненада Бјековића?

- Нема ту много мистерије. Када је Марко Николић добио отказ, имао сам уговор који смо споразумно раскинули. Једноставно, нисам себе видео у екипи која је преузела Партизан. Ни данас ми се не допада како раде, без обзира на добре резултате. Био сам уз човека за кога сам уверен да би био најбоље решење за Партизан, био сам за Ненада Бјековића. Искрено, нису ме терали, ја сам им рекао да одлазим, што су они једва дочекали. Али, да сам остао, испало би да подржавам оно што они раде. Растанак је био, за мене, неминован.

* Када подвучете црту, да ли сте могли и више, боље?

- Не могу да кажем да нисам задовољан каријером, било је и голова и трофеја, али не могу да се отмем утиску да сам могао и морао и више и боље. Поготово у Партизану!

МОЈЕ ИМЕ ОПТЕРЕТИЛО СИНА САШУ
СИН Саша (24) је почео у Партизану, колико је његову каријеру оптеретила ваша фудбалска сенка?
- И Саша је шпиц, али потпуно другачији од мене, има 188 цм. Имао је тај проблем, увек су га гледали као Варгиног сина, поготово му је било тешко у Телеоптику. А салетеле су га и повреде. Ја верујем у њега, сад тражи нови клуб, а важно је да после повреде укрштених лигамената у Португалији, негде игра.

ШЕСТ ГОЛОВА БЕРШОТУ
У ТРЕЋОЈ сезони у Белгији постигли сте чак 22 гола, а против Бершота постигли свих шест погодака у победи од 6:1?
- Био је то врхунац моје каријере, када ти све иде, а на квалитет се “накалеми” и искуство. Био сам са 22 гола други стрелац Белгије иза Едија Крнчевића из Андерлехта који је постигао гол више, али сам ја због повреде изостао са шест утакмица, иначе бих сигурно био испред Аустралијанца. А Бершот, то је посебна прича. Како год сам шутнуо, лопта је ушла у гол. Од седам удараца, само један није завршио у мрежи.