Предраг Ђорђевић - И без Звезде до звезда

НЕКАДА давно, песма "Деца Пиреја" је била хит у оној Југославији, а читаву деценију и више Предраг Ђорђевић (рођен 4. августа 1972. у Крагујевцу) био је краљ Пиреја. Онај фудбалски. Сјајни нападач је у дресу Олимпијакоса (344 утакмице - 126 голова) играо 13 сезона и освојио 12 шампионских титула, пет Купова Грчке и један Суперкуп, играо континуирано у Лиги шампиона... А опет, то је само крај једне срећне и велике каријере...

- Истина је да је моја каријера била специфична, а како је почела, са успонима и падовима, могла би књига да се напише - почиње интервју, за "Новости", Ђорђевић са атинских даљина, из града у коме је свио породично гнездо.

- Као клинац почео сам да трчим за лоптом у ФК Будућност, у селу Реснику крај Крагујевца. А онда сам прешао у Раднички, али се нисам много задржао у Крагујевцу.

А и како бисте када сте добили позив из Црвене звезде?

- Имао сам те 1991. тек 17,5 година и прикључио сам се оној "златној" генерацији. Тешко је било изборити се да будеш члан такмичарске екипе, а камоли за неку минутажу. Имао сам коректан разговор са Љупком Петровићем који ми је саветовао да одем негде на позајмицу годину дана. Изабрали смо Спартак (25 утакмица, три гола), и то је за мене био пун погодак. Већ почетком пролећа ми је речено да се на лето враћам на "Маракану"...

Вратили сте се, али одиграли само 11 утакмица и постигли један гол?

- Дочекао ме је Владица Поповић, и био сам стандардан, а онда, недељу пред почетак првенства, заменио га је Милан Живадиновић и ја сам се преселио на клупу. Али оно што је занимљиво када је Жива у питању: отишао сам из Звезде када је он био тренер, а дебитовао сам за репрезентацију Југославије 1998. у Нишу против Швајцарске када је он био селектор.

Са Топчидерског брда се "видео" Пелопонез?

- Рат је био пред вратима, што је утицало, уз то што нисам много играо, а нико више није ни помињао евентуалну нову позајмицу, на одлуку да одем у Грчку. Није било лако ни отићи, ипак, потписао сам за Панилаикос (111-15), и у клубу провео три лепе године.

И опет вам је Звезда "титрала" изнад главе?

- Могао сам да се вратим, јер су у Каламати боравили Драган Џајић и Воја Лалатовић, гледао ме је и Љупко Петровић који се вратио у Звезду, али ситуација је била таква да није било време за нове промене. Кренуо сам другим путем, од нуле, и нисам више могао да сањам о црвено-белом дресу...

И обукли сте поново црвено-бели дрес, али Олимпијакоса, био је то погодак у центар мете?

- Није тако изгледало када сам дошао у Атину, јер је Олимпијакос имао сушну деценију без титуле. Али Душан Бајевић је преузео тим, поред мене дошло је још неколико нових играча, били смо млади, захтеви огромни, а притисак невероватан. Дуле је сјајно све држао под контролом, истрпео ме је и подржао, а имао сам подршку и саиграча и навијача. Било је лепо играти за такав Олимпијакос, стадион је увек био пун, уживали смо и побеђивали. Били непобедиви на домаћој, али смо постали горопадни и на међународној сцени. Били смо стални чланови Лиге шампиона. Не могу да заборавим двомеч са Јувентусом у четвртфиналу, примили смо голове у 85. и 86. минуту, "закопао" нас је Антонио Конте, садашњи тренер Челсија, а били смо бољи ривал. И играли бисмо у полуфиналу са Манчестер јунајтедом.

Испаде да вам је Звезда помогла, да сте остали на "Маракани", питање је да ли бисте направили такву каријеру?

- Ко зна!

И тако сте постали љубимац навијача Олимпијакоса, главни играч, "пословођа", онај који води игру и одлучује?

- Па, могу да кажем да сам био тај који је преузимао одговорност, што се у Грчкој изузетно цени. Али то мени није било страно јер сам ја Србин и такав нам је менталитет. Уосталом, знао сам да ако не преузмем одговорност могу да идем кући.

Остали сте да живите у Атини, а сада се бавите менаџерским послом?

- Требало ми је годину-две да укапирам систем, да се прилагодим. Док си играч сви се брину о теби, а сада ја морам да се бринем о другима. И не иде лоше. Задовољан сам.

Много је повике на менаџере, били сте професионалац, знате играчке муке, како их решавате?

- У сваком послу има и жита и кукоља. Зато, на првом месту, а то је за мене закон, играч мора да буде задовољан. А од мене ће увек имати подршку, усмереваћу га и помоћи му у развоју. И никада и никога нећу преварити. То знају сви који са мном раде, а то међусобно поверeњe, показало се, кључ је добре сарадње.

Код Предрага Ђорђевића нема ништа напола. Што на ум то на друм, а увек мирно, без подизања тона. Код њега су битни аргументи, а не децибели.