Мариновић: У Звезди сам остварио снове

Одувек је Крајина била расадник талената. Један од оних чије име се изговара са поштовањем је и Винко Мариновић, тихи момак из Градишке, по многима најбољи фудбалер Републике Српскеу последњих 20 година. Све што је постигао у каријери, данас спортски директор Козаре, пре свега дугује упорности, раду, жељи, вољи...

- Као и сви клинци из Градишке, са девет година, прикључио сам се пионирима Козаре. Први тренер био ми је чувени Велимир Сомболац– за „Спорт“ се присећа Мариновић.

Висина, снага, скок, прецизан ударац, мирноћа на терену, красили су Мариновића, који 1990. прелази у Борац, где остаје три и по године. У међувремену, почиње грађански рат на простору бивше Југославије.

Занимљиво је да сам за Борац дебитовао баш на „Маракани“, против Звезде. Изгубили смо 2:0, а оба гола дао је Југовић. Годину дана касније, освојили смо Митропа Куп у Фођи. Иако сам био стандардан првотимац, нисам путовао, јер нисам имао пасош! Ето, таква су то времена била.

У зиму 1994, Мариновић је прешао у Црвену звезду.

- Четири и по сезоне провео сам у Звезди. Верујте, могао бих два дана да причам о тим временима. Звезда је највећи клуб са ових простора. Навијачи су ти који све говоре...

Када је стигао у Београд, заједно са Дарком Лјубојевићем, конкуренција за први тим била је жестока. Ипак, код тадашњег тренера Лјупка Петровића, пробио се међу првотимце.

- Освојио сам четири Купа и једно првенство. Играо сам са величинама попут Станковића, Огњеновића, Јована Станковића, Рамба Петковића, Дарка Ковачевића... Одиграо сам за Црвену звезду девет вечитих дербија, Имам ипозитиван скор. Пет победа, три пораза и један реми, али остаје жал што се ниједном нисам уписао у стрелце.

У посебном сећању су му остали и наступи у Европи:

- Утакмица у Единбургу против Хартса, ме је и гурнула о орбиту. После 0:0 код куће, у реваншу је било 1:1 и прошли смо даље. На асистенцију Огњеновића, постигао сам гол. Потом су следили чувени мечеви с Кајзерслаутерном и Барселоном. На несрећу у првом мечу на Ноу Кампу зарадио сам два жута картона, па нисам играо у реваншу.

Као да га је рат пратио, дочекао је и бомбардовање СР Југославије (1998), затим одлази у редове белгијског Бершота.

- У Белгији сам такође провео четири године. Било је лепих тренутака, али и оних других. У градском дербију, нешто слично као код нас Звезда и Партизан, играли смо против Антверпена, кога нисмо победили 13 година. Пет минута пре краја дао сам победоносни гол, проглашен јунаком меча. Било је као сан...

Потом следи повратак у фудбал Српске. Најпре сезону у Козари, па онда четири године у Лакташима, са којима долази и до Премијер лиге. На крају још једна сезона у Градишци и копачке о клин. Следи тренерски позив у Козари, с којом је одмах направиоуспех и пласираосе у Премијер лигу. Данас је на месту спортског директора градишког премијерлигаша.