Хрвати се смеју серији о Анти Готовини: Патетични монолози и плод љубавног троугла Чака Нориса, Бонда и Казанове

СЕРИЈА о Анти Готовини "Генерал" све је више на мети критика јавности у Хрватској, али не због величања ратног злочинца, већ невероватних гафова и пропуста, који из епизоде у епизоду изазивају подсмех публике.

Далматинац који се чуди величини мора, коњи маскирани у камиле, метак који иде у леђа, а прође поред главе, Легија странаца која пријем нових радника оглашава као кафић на Трешњевци, командири чије сентенце звуче попут стихова провинцијских песника.

Прочитајте још: "Манипулација истином и гомила ђубрета": Хрвати незадовољни првом епизодом серије о Готовини

Ратници којима лица после битака изгледају глатко и нежно попут дечје стражњице, војници у формацијском кретању најсличнијем пејнтбол на тим билдингу ИТ компаније, патетични монолози оцвалих миграната дуги као говори председничких кандидата, брачне свађе сличне расправама забринутих мајки и хиперактивних синова млађе доби, романтика из рото романа, кастинг који као да су радили чланови друштва слепих и слабовидних особа, натегнуте елипсе којима недостају фусноте...

Ово је дуга листа крајње чудних детаља који су највише боли очи новинарима портала “Express”. Остатак јако оштре критике аутора Емира Имамовића прочитајте у наставку:

Ма све би се то некако и могло - тешко, истина - поднети, само да главни лик телевизијске серије "Генерал" није попут јапанског Пинокија: онога што не лаже, него аутоматски, хладно, извршава све што се од њега затражи. Таленат се не може изгубити, али се може позајмити.

Једном научени занат је, међутим, као вожња бицикла. Антун Врдољак, аутор неких од најзначајнијих филмова у историји хрватске кинематографије, не режира претенциозно: сцене су му раскадрисане, његови кадрови нису такви да својом неподношљивом дужином фингирају уметност у покушају, други план му није пустиња Гоби и зна, о и те како добро зна, да су и филмови и драмске серије скупа играчка.

На првој, уводној шпици "Генерала", Тончи Врдољак је потписан и као сценариста, аутор дијалога и карактеризације и ту, заправо, лепо пише зашто су дуго најављиване, авансно развикане, скупо плаћене, споро завршаване и ишчекиване епизоде овакве какве јесу.

- Снажни ликови привлаче нашу пажњу, било да их срећемо у стварном животу, било да их видимо на екрану. То је била порука првог издања ове књиге и она у потпуности важи и данас. Имао сам срећу да присуствујем Курсу писања сценарија 434 на УЦЛА (Универзитет Калифорније - Лос Анђелес) пре него што се његов творац Лу Хантер повукао у пензију. И сам снажна личност, Лу је водио семинар одевен у стару мајицу, са шареним, живим папагајем на рамену.

Док је говорио, слушао, подучавао, папагај се шетао по његовим раменима и глави. Својим понашањем Лу је преносио прави дух карневала о којему сам писао у овој књизи, дух који се налази у центру живота и писања, дух у којему су сједињени машта, празник и слобода - пише, поред осталога, Ендру Хортон, амерички сценариста, професор и филмолог у књизи "Ликови, основа сценарија". Хортон је у делу нама доступном или на енглеском језику или у преводу на српски, рецимо тако, разрадио оно што је, наводно, рекао Џон Форд: "Дајте ми занимљиве ликове, њима ће се већ нешто догодити".

И све то зна Тончи Врдољак, само што је одлучио да га више не интересује. Аутор неких прича о ликовима/људима који су га искрено занимали и с којима се суживљавао - јер се друкчије не може разумети карактер - били они лопови, усташе, партизански команданти..., од Анте Готовине је направио лепу лутку - лепу као његов зет и лутку као и сваку другу: предмет за играње без капи живота у себи. Уместо фокусирања на занимљив лик ком се свашта догодило, Врдољак је нанизао догађаје око њега. Дивна је то платформа за неуспех и најбољи пут за катастрофу у више наставака.

Објашњавајући свој сценаристички приступ, Квентин Тарантино је једном рекао како ни он не зна што ће његов лик након што завуче руку испод мантила, тамо где иначе држи пиштољ, заправо извући. У преводу, тек кад је писац постао свој лик те ушао и у њега и у контекст, постаје му јасно зашто ће у руци и кадру завршити марамица или магнум 357. Уместо Кикаша и Матана из "Просјака и синова" или Дикана из филма "У гори расте зелен бор", Врдољак је од генерала Анте Готовине направио плод љубавног троугла Чака Нориса, Џејмса Бонда и Казанове, па све то натоварио на плећа Горана Вишњића, глумца којег је несуђени таст винуо до Холивуд, а стварни вратио у реално стање неуверљивог провинцијског лепотана који, можда, има широку душу, само што се она никад не види пред камерама.

Кетман - у оном изворном, шијитском тумачењу, не у европском схватању - дакле, наводно подобни режисер који је правио и те како субверзивне филмове крајем шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог века у СФРЈ, искористио је тренутак и претворио се у политичког комесара са задатком да свој талент и филмску уметност упрегне у величање (контра)револуције.