НАТО пред распадом: Хоће ли свађа Турске и Француске око Либије коначно СЛОМИТИ АЛИЈАНСУ?

СПОР Француске и Турске у вези с поморским тензијама у Средоземном мору баца светло на напоре НАТО-а да одржи ред у својим редовима, ограничења војног савеза ако су његове чланице на супротним странама сукоба, као и слабости НАТО-а који може деловати само консензусом, указује Асошиејтед прес.

У средишту свађе две земље је, истиче АП, питање треба ли савезници у НАТО да поштују ембарго УН на оружје за Либију.

Према француским извештајима о инциденту 10. јуна на Средоземљу, француски брод Курбе, делујући у склопу операције "Поморски чувар" за очување безбедности мора на Медитерану, нашао се осветљен радаром за циљање турског ратног брода.

То се десило у тренутку приласка Курбеа цивилном теретном броду под заставом Танзаније за који се, према обавештајним подацима НАТО-а, сумњало да је укључен у трговину оружјем до Либије. Након што је Турска негирала ове наводе, француско Министарство одбране подвукло је да неће више учествовати у операцији све док савезници поново не траже ембарго на оружје Либији.


Фото: ЕПА



Турска помера границе онога што је прихватљиво у НАТО-у, али с обзиром на ометање пандемије ЦОВИД-19 и амбивалентни став Доналда Трампа према савезу, такве ће се напетости вероватно повећавати, оцењује Би-Би-Си.

У либијском сукобу, указује Франс 24, Анкара подржава Владу националног споразума против побуњеника Халифе Хафтара. С друге стране, многи аналитичари сумњају да Француска, иако инсистира да је неутрална у том сукобу, подржава Хафтара заједно с Египтом, Русијом и Уједињеним Арапским Емиратима.

Спор Турске и Француске најновији је пример хаоса међу чланицама НАТО-а због чега оне делују више попут супарника а не савезника - ако не и директних непријатеља, оцењује Политико, истичући да је у питању иста врста раскола која је француског председника Емануела Макрона прошле године навела да каже да је НАТО доживео "мождану смрт".

Макрон је упозорио да би Либија могла доћи у катастрофалну ситуацију као Сирија, где је Турска такође играла главну улогу. Међутим, Макронови коментари стављају Француску у опасности од оптужби за лицемерје јер је сарађивао с Хафтаром када се борио против тзв. Исламске државе у лучком граду Дерна и пружио му политичку подршку. У јуну 2019. године пронађене су и четири француске ракете у бази коју су држале Хафтарове снаге јужно од Триполија.



Систем С400, један од разога спора између Турске и НАТО чланица, Фото: ЕПА
Али, наглашава Политико, чак ни генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг, који обично нађе начин да објасни разлике међу 30 чланица, није могао оспорити озбиљну поделу око догађаја 10. јуна, рекавши да је "чињеница да су у то укључена два НАТО савезника која имају потпуно различите погледе на оно што се заправо догодило".

Ипак, друге земље ЕУ и НАТО - чак и оне политички блиске Француској – оклевају да признају тако велику поделу, с обзиром на војну важност Турске, као једне од највећих и најбоље наоружаних чланица савеза али и због политичког ризика отуђења Анкаре, који би је могао гурнути ближе Москви. Та је невољност била видљива јер је само осам чланица војне алијансе било спремно јавно подржати Француску у њеном приговору због инцидента у Средоземљу.

Најистакнутији је био недостатак јавне подршке Вашингтона и Лондона, где је Борис Џонсон јасно рекао да не верује много ставу Француске. Велика Британија види Турску као битни део своје глобалне стратегије после Брегзита, док САД турско учешће у Либији виде као начин за сузбијање руске интервенције.

Све што је остало другим земљама НАТО-а је борба како да калибрирају своју поруку, закључује бриселски портал.