ЗАПИСИ ИЗ ПАРИЗА: Лутка

НЕДЕЉА, божји дан. Румен благог јутра пошкропила град. Верници у боље сутра чекају на станици да модерном верзијом Хефестових златних кочија стигне Хелије из земље Хесперида и људима подари светлост новог дана, свакоме на његовом путу.

Трамвај на линији 3 коначно стиже. Гоњен невидљивом снагом крилатих коња пламеног даха, клизи од зграде Телевизије Француске до Студентског града. Вијуга по шинама сакривеним у свеже покошеном зеленом тепиху чији се пелцер убрзо по отварању овог правца пренео на потез Савском улицом у Београду. На трамвајској трави, јутарња роса.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ZAPISI IZ PARIZA: Kad Veličković "puca" forhendom

Промиче савремени запрег Хора кроз урбане пределе дуж ишчезлих Тјерових зидина, високих три метра и дебелих целих десет, подигнутих средином 19. века, дужином од преко 30 километара, као градска утврда, иза које су, касније, кроз педесетак отвора, милели у свој мравињак париски сакупљачи крпа, вечно нагнути над тежином врећа сраслих уз грбачу, настањени с ону страну бедема на ничијој земљи широкој четврт километра. Отхраниле су ове крпе многе генерације.

Зид је начет чим су умукле "дебеле берте" из Велике војне, а последње крпаџије напустиле су своје кровињаре тек средином седамдесетих када је довршен кружни ауто-пут око Париза. На брисаном простору дизани су у међувремену јефтини стамбени квартови које је, између осталих, почетком шездесетих, запоседао мањи део срећних Харкија богомдан да се из Алжирског рата правично домогне престонице оне војске којој је служио. Данас овде Хелије гланца тамно стакло на бетону.

Кола на шинама тутње ка станици Ванв. Клате се и у ландарању успављују замишљена лица утекла ноћас са Острва блажених. Кроз прозор промичу споре силуете без врећа на леђима. Несуђена наследница сметларске краљице светом крпицом брише дахом ознојено стакло које гледа ка јужном предграђу.

Недалеко од некадашњег атељеа Петра и Косе, тамо где су рушили набој Луја Адолфа Тјера, улази млада жена у зифт одори од темена до пете. Унука Харкија, шта ли? У наручју држи бебу. Обгрлила је топлом мајчинском љубављу. Мајка и дете срасли у једно. Жена не седа. Места има. Дете се не помера. Мило му. Мирно је. Чак превише. Не трепће. Не дише? Чини ми се лутка, пластична.

Не чини се само мени. Као по команди маршала Мак-Маона, стушти се нас десетак за тили час у дно челичне градске змије на муњевит погон, дугачке преко 40 метара. Збијени, око задњег рукохвата. Оста црна дама сама. На следећој станици разбежасмо се, сваки на своју страну. Напољу, цвасти честославице на оси бившег бедема, одор живота и свеже шинске детелине. Тога дана, ипак, није било атентата у Паризу.