Јастреб у сукњи

Пише: Ђорђе Јевтић
ВОКЕРОВО инсистирање да истражни судија Даница Маринковић без присуства полиције обави увиђај постаће основни камен спотицања потоњих различитих интерпретација догађаја у Рачку.

За та два дана међународна јавност је кипила од гнева. Вокерове изјаве о ономе што је "лично видео", изјава албанских сведока и информација које су сакупили његови људи о "масакру над 45 цивила" и позиви да међународна заједница то "мора жестоко да осуди" били су својеврстан сигнал за удружену лавину кампање против власти у Београду, иза чега се ваљала не само оптужба, већ и наговештавале казне. Жрвањ медијске кампање је просто самлео све српске аргументе и основну причу.

Изјава Вилијама Вокера и ТВ сторије које су приказивале како очајан, са групом локалних Албанаца обилази и гледа разбацана тела убијених "цивила" понављале су се, уз истовремене осуде западних званичника. Одмах је уследило експресно оглашавање званичног Вашингтона, Париза, Бона, Рима, Беча, Лондона и свих других званичних и незваничних међународних институција и организација које су заредом осуђивале српску страну и захтевале одмазду. Предњачили су опет, као и много пута пре тога Кук и Олбрајтова. Амерички председник Бил Клинтон лично је "на најснажнији могући начин" осудио српске снаге безбедности за масакр у Рачку, а Савет НАТО одржао хитну ванредну седницу.

- Интерно смо размотрили кораке којима смо подвукли да је НАТО спреман за деловање... Повећава се број оних, и то не само у Бриселу, који сматрају да је војно ангажовање на Косову неизбежно - забележио је у свом дневнику немачки министар одбране Рудолф Шарпинг.
МЕДИЈСКУ кампању следила је дипломатска и свака друга кампања. Кофере је спаковала и ка Косову кренула главни тужилац Хашког трибунала за ратне злочине на просторима бивше СФРЈ Луиз Арбур, која је хтела силом тамо да оде, без сагласности југословенских власти. Дошла је до Македоније, на границу са СРЈ, где су је југословенски граничари зауставили. Нашле су се ту, по обичају већ, десетине новинара и ситуација се још више затегла. Тврдило се чак да су српске снаге ушле у Рачак да би наводно прикриле трагове сопственог злочина, па се због тога хашком тужиоцу не дозвољава долазак на Косово.
Упозорења из НАТО-а и са Запада су била све жешћа. Америчка влада је два пута у два дана (17. и 18. јануара) размотрила стратегију САД према Косову, са све оштријим захтевом за преиспитивање опције за решавање сукоба на овом подручју. Генерални секретар НАТО алијансе Хавијар Солана је говорио: Морамо да задржимо ову стратегију - са верификаторима на терену, НАТО авионима у ваздуху и снагама за извлачење у Македонији, а ако та политика не успе, онда ће отпочети са “новим правцима деловања којим ће Милошевићу, који познаје само језик силе, узвратити силом”.
     У том интеррегнуму је и ОЕБС на ванредном састанку осудио “убиства ненаоружаних албанских цивила од српских безбедносних снага”, захтевајући од српских власти да одговорне за злочин изведу пред суд. “Све говори да су жртве брутално убијене, што представља драстично кршење споразума који су потписали Геремек (шеф Оебса) и Јовановић (југословенски минстар спољних послова) 16. октобра 1998. године. То је најгори могући одговор на наше напоре да се у региону дође до мирног решења кризе”, истицао је ОЕБС. Та организација је била забринута и због мештана који су због борби побегли у брда, а посебно је била осетљива на безбедност чланова њене КВМ мисије који су се задесили на том подручју. Ова и друге неке организације су тврдиле да се у тим брдима, ван својих кућа, из страха од полиције и сукоба, налази 4.500 мештана Рачка. Та бројка је више него удвостручена, јер ово албанско насеље је пре сукоба имало око 2.000 становника и сви су они пре догађаја већ били изван својих кућа. Неко им је на време сигнализирао да напусте село.
И Парламентарна скупштина Савета Европе означила је српске власти одговорним за масовно убиство Албанаца у Рачку оцењујући га као “злочин против човечности”.
Покренута је, без чекања на званичну и дубљу истрагу, и НАТО машинерија. Савет НАТО је, наиме, одмах запретио да је “Активирајућа наредба” за стављање у погон њених авиона и другог летећег оружја по СРЈ и даље на снази. Због масакра “шокирао се” и генерални секретар УН Кофи Анан. Иако се оградио са оним “наводно”, он је, ипак, поверовао у Вокерову причу.
У тој политичко-медијској халабуци, каква је виђена једино у случају Маркала, неки аналитичари су предвиђали повлачење верификатора, потом ваздушне ударе НАТО авијације и, на крају, улазак копнених трупа те војне алијансе на Косово и Метохију. Медији су, наиме, све више указивали на могућност и неизбежност употребе и копнених трупа, а мало је било оних који су у целој овој ситуацији уочавали да је све то ОВК искористила да ојача и организује своје редове и да је охрабривало још више Албанце у њиховом захтеву за сецесију. Подсећајући на најаве које су месец дана пре тога даване о томе да ће у фебруару и марту 1999. године доћи до великих сукоба, аналитичари су процењивали да ће НАТО до 1. априла, када је заказан самит поводом 50. годишњице његовог оснивања, појачати притисак на СРЈ и Србију и да је догађај у Рачку искоришћен као повод за почетак тих притисака. Прогнозирало се да су критични месеци фебруар и март, када се може очекивати евентуална војна интервенција НАТО-а на СРЈ.
Западни медији су потпуно игнорисали или тек са неколико реченица преносили реаговање највиших српских званичника који су Вокера оптужили за инсценирање догађаја и за манипулације и фалсификовање чињеница.

НОВЕ ЖРТВЕ ЦЕНУ вишеструког настојања да обезбеде улазак истражне екипе у Рачак, полиција је платила још једном жртвом. У покушају да полиција поново овлада селом, 19. јануара од ватре терориста погинуо је тридесетједногодишњи Миро Мекић, помоћник командира полицијске станице у Урошевцу, а рањена су и двојица полицајаца - Радојица Никчевић и Јовица Стаменковић.