Разговор оца Малчанског берберина и Моникиних родитеља: Нисам имао снаге да вас зовем, а хтео сам

Роберт је прихватио разговор са Душком, оцем ухапшеног Нинослава и ни у једном тренутку му није упутио ниједну ружну реч. Из слушалице чуле су се његове речи: "Добро, разумем, хвала".

- Ја сам био најсрећнији кад су дете нашли, то вам од срца кажем, много нам је тешко, жао нам је детета... Ако можете схватите наш бол, нашу муку... Кад су дете нашли, нама је педесет посто пао камен са срца, а он што је заслужио брате, нека добије... Заслужује да се веша доле код споменика (центар Ниша) на турски начин, да буде пример свима - дрхтавим гласом, видно узбуђен правдао се отац Малчанског берберина Моникином тати, очајан због зла који је његов син учинио ћерки оног другог.

Из слушалице се поново чуло само: "Јасно ми је, добро, у реду, хвала...", широко Робертово срце прихватало је извињење несрећног човека.

Душко је настављао, из њега су куљале речи као рана што крвари, као да је са сваком, макар мало муке нестајало из његове душе.

- Поздравите вашу супругу и малу Монику у моје и у супругино име. Ако треба нека помоћ, обратите се, дођите код нас да поразговарамо као пријатељи, као људи. Нама је стварно много жао мале Монике, ми смо нон-стоп били уплакани и жена и ја док дете није пронађено, ако хоћете верујте. Хвала што сте чули мој глас - на крају је Душко поручио Моникином оцу док је све више дрхтао.

И опет, двоструко хвала чуло се из слушалице пре него што је наступила тишина.

Нинослав Јовановић је девојчицу киднаповао након што ЈУ је намамио у возило представљајући се као електричар који ради у њеној школи.