Праунука харамбаше поносна je на претке

НАТАША Глигорић из Београда, праунука херцеговачког харамбаше Пере Тунгуза, јунака који је дигао устанак против отоманске власти 1875. године, познатог као "Невесињска пушка", сваке године присуствује обележавању тог догађаја у селу Крекови код Невесиња.

Наташа живи у Београду. Ради на Аеродрому "Никола Тесла", али с поносом долази у Херцеговину и Републику Српску које негују успомену на њеног прадеду.

- Увек када дођем овамо где су колевке и гробови мојих предака осећам се почаствовано, поносно, величанствено, а томе доприноси и то што РС брижљиво негује традицију, културу сећења на историјске догађаје и заслужне личности - каже Наташа.

Устанак се одиграо у јулу 1875. у Невесињском кадилуку. Тунгузова чета убила је тамошњег кадију Салиха Коркута, а потом и гатачког барјактара, што је Турке разбеснело и изазвало жестоку освету.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Прва пушка херцеговачка

Турске власти потом су понудиле српском народу аутономију уз услов да протерају вође устанка. Перо Тунгуз кренуо је са својом четом у Доњу Херцеговину, али се предомислио и напао турски војни караван у Бишини и запленио важно наоружање за своје борце. Тај напад сматра се почетком устанка познатог као "Невесињска пушка".

- Устанак који је подигнут на овоме месту прерастао је у херцеговачки устанак. Перо Тунгуз, мој прадеда, рођен је недалеко одавде, у селу Сливља. Он је свој живот посветио борби за слободу свога народа. Био је вођа прве и друге "Невесињске пушке", а у позним годинама се јавио као добровољац и учествовао у Првом светском рату. Издржао је албанску голготу, борио се на Солунском фронту, а непосредно након рата, измучен тешким избегличким и ратничким животом, преминуо је у Трстенику - прича Наташа Глигорић.

Управо због тог јунаштва њеног прадеде сваки долазак у Херцеговину за Наташу је неопиисив осећај.

- Увек када дођем у Херцеговину она ме пригрли на своје груди као мајка дете које дуго видела није. Испуни ми душу добротом и моралном чистотом - каже Глигорићева.

УВОД У СУКОБЕ

ПРВА "Невесињска пушка" проширила се на целу БиХ, уз подршку Србије и Црне Горе, што је довело до избијања српско-турског рата и настанка такозване Велике источне кризе. Резултат овог рата било је признавање независности Србије и Црне Горе, те аустроугарска окупација БиХ на Берлинском конгресу 1878. године.