Белу Крајину нема ко да чува

БЕЛА Крајина, најјужнији дело Словеније уз реку Купу, је и најсеверозападније острво српског језика, гласи често понављана фраза. У стварности, српски језик се данас веома ретко чује у последња четири села у којима живе потомци српских ускока: Бојанцима, Мариндолу, Милићима и Пауновићима. У осталим селима некадашњег грудобрана Европе пред Османлијама, данас живе поунијаћени и покатоличени Срби који говоре само словеначки.

- Статистички се још 280 људи у Белој Крајини изјашњавају као Срби, али осим неколико најстаријих житеља, српски више нико не говори. Села су готово пуста. Потомци српских Крајишника који су чували Хабзбуршко царство од Турака, током пет векова су успели да сачувају језик и идентитет, па све до краја Другог светског рата. Тек у СФРЈ они су га изгубили. Данас кажу да им је довољно да буду лојални грађани Словеније. Срби у Белој Крајини су виртуелни - каже историчар Борисав Челиковић, који је крајем 2012. обишао последња српска села Беле Крајине.

Срби су успешно чували свој идентитет све до Другог светског рата, јер су имали основну школу и учитеља, који је обично долазио из Србије. Црква је вековима била не само храм православне вере, већ и чувар свести о српском идентитету. После 1945. све се променило, иако су Срби у Белој Крајини ратовали на страни комуниста.

- Они су се током Другог светског рата по борбености показали као прави наследници ускока. Међутим, прихватањем партизанског покрета довели су на власт комунизам који им је после рата укинуо школу на српском, наводно јер није било довољно ђака, иако је тада је у Белој Крајини живело неколико хиљада Срба. Локалног пароха су имали до педесетих, а онда је одређено да је за њих буде надлежан свештеник из Српских Моравица у Хрватској, који је долазио само понекад. Економске миграције у градове само су допринеле убрзаној асимилацији Срба - каже Челиковић.

- Српски првославни идентитет је чуван и тако што се женило и удавало из других крајишких крајева, невесте и младожење долазили су са Кордуна, Баније, из Лике, Далмације - наводи Челиковић.

Ипак, он наглашава да се не може сва одговорност за асимилацију пребацити на комунистичку Југославију. Расрбљавање целе Војне крајине почело је много раније, заједно с падом моћи Османске империје.

Хабзбурзи су од почетка 16. века позивали и нудили привилегије онима који су били спремни да бране границе царства пред надирућим Турцима. У том појасу земље, где рат никад није престајао, имали су смелости да живе само Срби граничари, крајишници. Неки су били староседеоци, а неки су се досељавали из српских крајева од Скадра до Задра, привучени привилегијом статуса слободних људи, са локалном самоуправом под српским војводама и са црквом која је чувала национални идентитет.

Аустријски цареви су штитили српске привилегије и веру док су им Срби били потребни за ратовање. Највећи притисак долазио је из Католичке цркве која је инсистирала код Хабзбурга да "грчкоисточне шизматике" присили да се врате "правој римској цркви" или бар да јој плаћају данак. Већ у доба Марије Терезије ограничавају се права крајишницима и намеће се унијаћење.

Претапање Срба у друге народе постаје све интензивније, а од 1881. кад је Војна крајина укинута почиње трагедија некадашњих граничара хришћанске Европе. Они остају без државних плата, на шкртом земљишту које не може да исхрани много гладних уста, окружени верски нетрпељивом средином која их назива "власи", што је погрдан назив за "дивље горштаке" који "ждеру живо месо". Почело је масовно исељавање, а они који су остали били су пред изазовом да се одрекну вере и нације, или да трпе изолацију.

Он наводи да је црква у Бојанцима жива само захваљујући старини Здравку Вукчевићу који је председник црквене општине, звонар и најчешће једини верник који стоји пред свештеником кад овај дође о великим празницима. На ускоке из старина подсећају само још стари везени пешкири у цркви с ликом Светог Георгија и ђириличним писменима:

ГЛАСАЛИ ЗА НЕЗАВИСНОСТ

ПОЧЕТКОМ деведестих, Срби Беле Крајине масовно су гласали за независну Словенију да би себе поштедели проблема и губитка посла, али ни то их није поштедело политичких манипулација. Како је касније признао тадашњи словеначки министар полиције, Срби из Беле Крајине су потомци ускока, а "крв није вода", па је житељи четири села ставио под посебан надзор. Појавило се и мистериозно писмо у коме се објављивало оснивање српске аутономије, које је на шачицу Срба из Беле Крајине навукло бес словеначког јавног мњења. Касније се испоставило да је писмо фалсификат.

МЛАДИ потомци ускока беже од свог српског идентитета посебно од деведестих, кад су Срби представљани у тамнијим нијансама од црног ђавола. После отцепљења, словеначко руководство предлагало је чак да се дуж границе направи низ бункера према "дивљем Балкану", налик онима у Албанији Енвера Ходже.

У исто време, у Хрватској, која је већ поунијаћене жумберачке Србе прогласила Хрватима, почело је и својатање Срба из Беле Крајине. Кад су Срби из два жумберачка села Радатовићи и Драгошевци 1992. написали петицију да се из практичних, економских разлога припоје Словенији односно Белој Крајини, иницијатори тог предлога су завршили годину дана у затвору.

Зато потомци ускока из Беле Крајине данас беже од свог порекла.

- Млади неће да знају ништа о томе. Нити су мотивисани, нити је таква ситуација да би желели да знају - објашњава један стари Бојанчанин.