МА колико садржајан и величанствен био, људски живот на самом крају своди се на бројкe и цртицу између, на надгробном камену. У ту хоризонталну линијицу, која попуњава простор између године рођења и упокојења, стане цео животни век и највећег великана. Понекад, као у случају Милице Томић, рођене Милетић (1859 - 1944), нечијом грешком изостане и тај последњи, овоземаљски белег.

Већ више од пола века Милетићи воде борбу са администрацијом како би у целости испунили последњу Миличину жељу коју је изрекла пре него што се упокојила у Београду - да почива у вечној кући на Успенском гробљу у Новом Саду крај оца Светозара Милетића и супруга Јаше Томића, којима је у политичким збивањима била најоданији сарадник, пратилац и ослонац. Да и у небеском животу буде уз њих двојицу, као што је била и за живота. Та њена жеља ни до данас није у потпуности испуњена.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ -ФИРЕР ЈЕ У СВОМ ЛУДИЛУ ВОЛЕО И НЕШТО НЕОБИЧНО: У Пољској откривени Хитлерови тајни вртови, имали су сасвим посебну сврху (ВИДЕО)


МИЛИЦА је била најистакнутија Српкиња у Аустроугарској у бурном периоду с краја 19. и почетком 20. века, када су жене у политици, као и у осталим друштвеним збивањима, биле невидљиве. Школовала се у Новом Саду, Бечу и Пешти, говорила немачки, мађарски, француски и енглески.

Била је прва жена власница и уредница српског часописа ("Жена"), основала је удружење "Српкиња - Новосаткиња", борила се за право женске деце на школовање. Када је њен отац душом и телом неповратно клонуо од последица шест година дугог заточеништва у Вацу и упокојио се 1901. године, његова храбра Милица, којој је име наденуо по песникињи Милици Стојадиновић Српкињи, храбро је преузела уређивање листа "Застава". Спасла је то важно гласило Српске народне слободоумне странке. После удаје за Јашу Томића, новинара и наследника Светозареве политичке идеје, предала је "Заставу" свом супругу.


Милица и Јаша Томић, и Миличина писма, Фото Приватна архива породице Милетић

ИЗДРЖАЛА је и три тешке године колико је трајала борба међу српском опозицијом за политичко наслеђе њеног оца, а с циљем да се дискредитује његов политички настављач Јаша Томић. Напади на Миличину и Јашину част почели су 1887. објавом у конкурентском листу "Браник" либерала Мише Димитријевића, који је објавио Миличино љубавно писмо послато њеном некадашњем веренику, адвокату Петровићу.

Било је то шест месеци пре Миличине удаје за Јашу. Да би спасао своју и част своје супруге, Јаша је Димитријевића позвао на двобој, а када се он није одазвао, Миличин супруг га је 1890. убио ножем на железничкој станици и предао се полицији. После шест година робије, на истој станици у Новом Саду дочекало га је неколико хиљада новосадских жена за које је био истински херој, јер је страдао бранећи част своје супруге.

ПОСЛЕ свега, са још шест Српкиња и Буњевки, а међу 757 посланика, Милица је учествовала у раду Велике народне скупштине 25. новембра 1918. у Новом Саду на којој је изгласано присаједињење области Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији. Тим догађајем и чувеном беседом њеног супруга Јаше o срцу и памети који вуку ка матици, крунисана је вековна борба Срба у Аустроугарској да се најзад загрле са браћом у Србији.

Била је Милица двоструко поносна - Јаша је чувеном беседом о "срцу и разуму на српској страни" прогласио свесрпски загрљај, док је у тој свечаној сали, чинило јој се, лебдео дух њеног оца, народног трибуна, у два наврата градоначелника Српске Атине и "сивог тића Светозара Милетића", како су поносни сународници опевали свог вођу. Највећег међу присајединитељима.

Како је то пречесто бивало у нашој историји, српско национално одушевљење у годинама које су уследиле, лагано се крунило и претварало у горчину. Није у протеклих 101 годину, откако је 1918. остварен вишевековни сан о присаједињењу, било лако Светозаревим потомцима да носе презиме Милетић. Нарочито после Другог светског рата када је комунистичка власт окрњила њихов "мираз" из Аустроугарске поклањањем Барање Хрватској. Лансирана је и аутономашка идеја о Војводини - републици.


Читуља Светозару Милетићу

ПОСЛЕ смрти свог супруга Јаше Томића, Милица се 1922. преселила у Београд где се осамљена и упокојила 22 године доцније. Непосредно уочи смрти саопштила је породици жељу да почива у Новом Саду са оцем и супругом.

- Пошто је њен брат већ био упокојен, на њеним братанцима Милану, Светозару и мом супругу Славку, који је био њено мезимче за кога је била нарочито емотивно везана, остало је да ту "баба теткину" жељу испуне. У том тренутку, из не знам којих разлога, она је ипак сахрањена у породичној гробници у Београду - открива нам породично предање др Слободанка Милетић, удовица кардиолога др Славка Милетића (80), праунука народног трибуна чијом се смрћу новембра 2011. године угасио мушки огранак богате лозе Милетића.

За свог живота, Славко је са супругом Слободанком делимично успео да испоштује последњу жељу Милице Томић. Као врло млад брачни пар, њих двоје 1966. године (22 лета после Миличине смрти), нису поклекнули када су им надлежни у Београду саопштили да је њихов посао само да отворе гробницу, али не и да сакупљају и преносе кости покојника.

- Својим рукама нас двоје сакупили смо њене ситне кости, јер она је била изразито ситне грађе, и мали бели сандук у пртљажнику нашег "спачека" одвезли смо у Нови Сад - присећа се Слободанка, којој и данас глас задрхти при помисли на тај догађај.

Само што су тог петка стигли у Нови Сад, сачекала их је нова бирократска препона - ниједна установа, па ни погребно предузеће, није се сматрала надлежном да посмртне остатке Милице Томић прихвати током викенда како би били достојно сахрањени у понедељак.


Слободанка и др Славко Милетић

МЛАДИ пар Милетић најпре је мислио да сандук чува у свом малом стану у којем су живели са тек рођеном првом кћеркицом, али су их чланови породице посаветовали да то не раде управо због детета. Немајући куд, мали бели сандук са Миличиним овоземаљским остацима два и по дана у пртљажнику "спачека" чекао је понедељак на оближњем паркингу...

Тихо, без опела и уз присуство малобројне породице, Милица је најзад поново била поред свог оца Светозара и супруга Јаше. Ту, где почивају и њена мајка Анка и деда Сима, занатлија и отац Светозарев, коме су гробницу подигли "благодарни Срби". Доцније је ту сахрањен и Јаша Томић, а ово, Успенско гробље на коме почива читава плејада познатих људи, заштићено је као споменик наше историје и културе.

- Недељу дана после Миличине сахране, отишли смо на гроб и уочили да њено име није уклесано испод Јашиног, мада је било за то простора, него на позадини споменика! Силно смо се разочарали и нисмо могли да се не запитамо чини ли се то намерно - каже Слободанка, која је са супругом узалуд у протекле 53 године настојала да се Милично име "премести" на предњу страну споменика.

Ни протеклих осам година, како је и обећала свом супругу, није одустајала. Најзад, овог септембра, посетивши гробље, спазила је златним словима уписано име Милице Томић тик испод Јашиног имена. Већ у следећем тренутку приметила је Слободанка да ту нешто фали - Миличина година рођења и смрти. Нико из надлежне службе није је обавестио о тој промени.


ОД ЖИВОТА ЈАЧИ

СЛОБОДАНКА Милетић каже да задату реч свом супругу Славку не сматра испуњеном док се испод Миличиног имена не уклешу и године њеног рођења и упокојења.

У Заводу за заштиту споменика културе "Новостима" је речено да ће се то догодити, али не брзо, већ наредне године када буду расписали конкурс за јавне набавке. Прописи понекад имају већу снагу и од живота и од смрти.