КОМЕНТАР: Трубe

НЕКИ кажу да живот зна да буде као пиво: допола пена, а отпола горко. Има једно место где се све пени од среће, радости и уживања. И где ретко ко на кога "запени". То је Сабор трубача у Гучи, који траје готово шест деценија.

Када испод планине Јелице груну трубе и крене песма "Са Овчара и Каблара", сузе радоснице потеку као из кабла. Сада, када неке ратне трубе диљем планете и даље позивају у бој, на јуриш и погибију, ова наша српска је весељачка, празнична, славска и свадбарска буклија, коју нудимо целом свету.

Овде трубе не позивају у бој, већ окупљају народ свој да се весели и радује животу. Она је непревазиђена народна светковина. Што би рекао Добрица Ерић, свима који су у Гучу крочили срца ће да гучу као голубови и с нестрпљењем ће очекивати следећи Сабор. Симболично ти голубови мира слећу и на рамена многобројних гостију из целог света. Сви су у истом колу.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Marko Trnavac: "Novosti" udahnule novi život mojoj trubi (FOTO / VIDEO)

Српска труба памти и слави прошлост, али нас и позива, надамо се, у ведрију будућност. Упркос свим "Вртешкама" и "Вртлозима" који нас вребају. Она треба да покаже да нам сам живот "није труба", јер музичари кроз оне лимене звуке славе радост живота.

И док се као свадбарски купус свакодневно крчкамо у "врућем политичком лонцу", труба нас подсећа на обичну малу исконску радост. На "парче" универзума среће испод шатре. Овде нико не свира на ноте, поготово светске, нити пристаје на неке диригенте. Свира се и пева из душе, а диригују хиљаде руку у ваздуху.

Велики Сократ би на ову нашу ситуацију вероватно поновио: "Пиј оно што гаси жеђ, воли оног ко тебе воли, и слушај оно што те смирује." И тако док једна стара песма каже: "Само кап весеља тражим", у Гучи се оно точи на тоне. Хладно, али много. Само нека се прелива широм Србије.