Повратнички брачни пар: Албанци нас дочекали рафалима, дедовину више не напуштамо

САМО једно место на свету се заиста зове дом. Можда то некима звучи као фраза, али за мене и моју породицу то је смисао живота. То је будућност коју стварамо на својој дедовини, јер одавде више не планирамо да одлазимо.

Прочитајте још: МЛАДОМ ДОМАЋИНУ НЕДОСТАЈЕ ТРАКТОР: Милош Рајковић остао на прадедовском имању код Липљана

Овако прича Вељко Коматовић (40), који је са супругом Маријаном (35), сином Страхињом (5) и ћерком Маријом (3) у метохијском селу Жачу, у општини Исток, створио то идеално место за живот. У протеклих осам година, по повратку из расељеништва, Маријана и Вељко постали су прави домаћини, иако су почели од голе ледине.

Иако им је косовско Министарство за повратак, на челу са министром Далибором Јевтићем, као и осталим повратницима направило кућу, није било лако почети све изнова. Како каже глава ове породице, требало је обрадити запуштене оранице, уредити дворише...

- Најтеже су нам падали готово свакодневни напади Албанца, односно породице Кељменди која се највише противила повратку расељених Срба јер су обрађивали наша имања. Осим што су нападали нас мушкарце, на мети је била и моја тада трудна супруга Маријана - прича Вељко.

Прочитајте још: Каменована основна школа на Косову

Први повратници дошли су у село Жач марта 2010. године. Били су смештени у шаторе, а док су чекали да им заврше куће нису одустајали од повратка упркос повременим рафалима којима су их из ватреног оружја засипали Албанци. Тада су, прича Вељко, претукли два повратника, а на њега су пуцали из "калашњикова". Напади су настављени и наредних месеци, а његова супруга поново је била на мети кад је била у седмом месецу трудноће.

Вељко у пластенику

- Али уз чврсту вољу и жељу да останемо и опстанемо своји на своме, истрајавали смо упркос свему. А да намеравамо да останемо, довољно говори и то што нам је двоје деце овде рођено - наставља Вељко и истиче да највећу захвалност дугује Маријани која га подржава и што му уз бригу о деци помаже у многим пословима.

А посла има преко главе. Треба обрадити десет хектара плодне метохијске земље, бринути о пластеницима са поврћем, башти... Уз то, Вељко је запослен у суседној Општини Исток измештеној у Осојане, највећој повратничкој средини, удаљеној неколико километара.

- Вељко сваког јутра устаје у пет сати и до девет не улази у кућу - прича Маријана.

Каже да је, упркос стрепњи за безбедност своје породице, убеђена да се нигде боље не би осећала него у свом дому у Жачу, који су уређивали протеклих осам година и који им је оаза после дугогодишњег живота у избеглиштву.

- Избегли смо јуна 1999. у околину Краљева, где смо провели пуних једанаест година. Носталгија за родним крајем ипак је била јача од свега, тако да смо у марту 2010. организовали повратак 32 породице - прича Вељко који поред ораница брине и о кравама, свињама и живини... - Омиљени хоби ми је узгајање паса. Чувам пар шарпланинских овчара, а њихову штенад углавном поклањам пријатељима, баш као и поврће из пластеника које немам где да пласирам.

НАДА У ПОВРАТАК ЈОШ РАСЕЉЕНИХ

ВЕЉКО подсећа да је у Жачу до 1999. живело 80 српских породица и истиче да је у селу обновљено свега 27 кућа у које се вратило десетак породица.

- Од некадашњих 800 мештана, сада нас је овде тек четрдесетак. Надам се и верујем да ће и остале расељене повући носталгија и жеља за родним крајем. Јер када смо ми успели да опстанемо, и поред свих могућих напада, мислим да би и остали могли да се врате јер смо ми стварили услове - прича Вељко.