Дара Чаленић: Ми смо једно другом све

ПОЉУБИО је Дару. Једном, па још једном у косу. Поправио јој плетенице као некад лепршаве светле увојке. Онда јој је ушушкао фротир на коленима и покренуо колица. Она се насмејала. Као некад.

- Ето, сад вам је препуштам - казао је Влада Петрић.

Погледала га је.

- Обећао си, је л’ тако, док не завршим снимање, остаћеш у својој соби - подсетила га је.

Кад је замакао иза врата, поверила нам је полушапатом:

- Не би ми дозволио ниједан покрет који би ме заморио. У, како би се тај љутио. А ја желим да ово буде перфектно. Зато ме подигните. Како да говорим, седећи. То мора... као на сцени... Идемо: Пастернак - “сан”...

Београдски Студентски трг, овде је адреса глумице Даре Чаленић (84) и њеног супруга Владе Петрића (90), професора са Харварда, које је блиска професија спојила пре готово шест деценија. Она је тада била врсна глумица, једна од најлепших на југословенској позоришној и филмској сцени. Он, момак који обећава. Потврдио је, касније, блиставу редитељску и каријеру у професури.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: РЕПОРТЕР КОЈИ ЈЕ ОВЕКОВЕЧИО ПОТРЕСНЕ ТРЕНУТКЕ: Још чувам снимак на којем Пољуд плаче за Титом (ВИДЕО)

- Ову строфу ћу да поновим, мора да буде добро... идемо поново, дуго нисам снимала - говорила је Дара Чаленић са истим оним жаром којим је горела играјући у више од педесет представа. Њене блиске колеге су биле Олга Спиридоновић, Стојан Дечермић, Стево Жигон... Није се предавала, ко зна колико је пута поновила стихове, а како је време одмицало, снага јој се све више враћала као у време када је пред њом на колена пао Крлежа и казао: “Ноћас су ти очи пуне топле тајне”. Све је то, као некад, било и сад пред њом, пред нама. Било је то њених дванаест година у Југословенском драмском, њен “Филип Латиновић”, “Пут око света”, “Женски оркестар”, “Ветар је стао пред зору”, “Чувар плаже...”, па “Пас који је волео возове”, “Сан летње ноћи” и популарне “Луде године”.

ЈЕДНА представа за Дару Чаленић ипак је била фатална. Она, међу првима, у Новосадском позоришту. Тада је крајем шездесетих у публици био “и наоко и на кантар”, млади Петрић.

- После представе - сећа се Влада првог плеса са Даром - било је оно: сад даме бирају. И, прилази мени ова, та главна глумица. Каже ми: "Ајде да видим како ти бараташ тим твојим ногама." Мислила је (смеје се) да не умем да играм, ваљда сам тако изгледао... А, ја као чигра... Тако је то почело.

Дара Чаленић и Гидра Бојанић у филму "Луде године" (1977) / Фото Промо

- Били смо нераздвојни - говори, сад, Дара. - Убрзо смо одлучили да се венчамо. Кад се то прочуло, пита мене Мира Глишић, наш познати костимограф: "Је ли, бога ти Даро, да ли је истина да се ти удајеш за оног Владу?" Кажем јој: "Истина је." А она ће: "Куд ћеш, јадна, за ону ругобу? И педер је." "Е, Миро", велим ја њој, "не знаш ти шта он има!"

Почетком седамдесетих Влади је, после редитељских дужности у Радио-телевизији Београд и професуре у Академији за позориште, филм, радио и телевизију (предавао историју и теорију филма) стигао позив са Харварда да предаје на овом престижном универзитету. Није му било лако да се одлучи. Договорио се са Даром да ипак прихвати позив.

- Били су то тешки дани раздвојености, бројна искушења. Издржали смо, а после неког времена Влада је питао да ли желим да с њим пођем у Америку - прича Дара.

- Питао сам је. Да. Знао сам да то није лака одлука. Она је тада била у самом врху свог глумачког живота. Снимала, играла. Определила се, ипак, да све то остави и крене за мном.

НЕДАЛЕКО од Харварда су купили стан, шестособан. Опремили га, планирали да пазаре и кућу на Флориди, готово капарисали. Влада је одавно већ био познати теоретичар светске кинематографије. Директор филмске кинотеке Харварда. А Дара је снимала на Нијагари по Шекспировим делима. Уз то, сликала, писала. Надоместила делић празнине који је остао у завичајној пуноћи. Та пуноћа обоје их је испуњавала и вукла да стално долазе у Србију. Да се подсете. Да их сећање подмлади... Последње путовање за Дару је било кобно.

Влада Петрић прича:

- Мождани удар ју је оборио, потпуно блокирао десну страну тела, успорио говор, али видите ли ви те очи. Она каже: "Шта ће ми филм, позориште... наиграла сам се, наснимала, наживела." А ја знам да се она брани, да се не предаје... Борац је, таква је, моја љубав је ту само да је подржи.

После можданог удара Владина жена - љубав више није смела у авион. Он се запутио у Америку, ваљда је то био и последњи пут. Месец дана је имао да распрода, заправо, више поклони све што су он и његова Дара стекли. Слике француских и наших мајстора, Поповића, Величковића и Љубице Марић даровали су српској цркви у Њујорку.

Дара у филму "Чувар плаже у зимском периоду" (1976) / Фото Промо

- Било ми је најважније да то што пре распродам и вратим се да будем са Даром. Ништа ме друго није интересовало. Она је жртвовала своју велику уметничку причу због мене, и ја, не само што је више волим, све више поштујем ту одлуку коју је мало која жена могла да донесе. Негде ме пече и савест. Зато је моја љубав, а и њена таква да живимо и умиремо, као што се воле и умиру они које љубе душе наше.

И, тако су, поново, Дара Чаленић и Влада Петрић заковали своју судбину у Београду.

- Кад се он мени вратио, кад сам га видела, мислила сам да могу и да полетим - говори Дара. - Али, стварно ми је било боље. Љубав је снага, лек, али и велика тајна у којој тајне нема. То је брак. Тајна да нема тајни. Наше су руке, рука једна и тако ће бити до краја.

ПОВИЛЕ се љубичасте лале према кревету Даре Чаленић. Као некад из баште у њеној родној Салајки код Новог Сада, за коју Влада Петрић из Прњавора из Бањалуке пре Даре и није чуо. А био је, све време ту, испред врата док је она снимала Пастернака.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ЖИТЕЉИ РОДНОГ МЕСТА ВАСИЛИЈА ОСТРОШТОГ: Сачуваће светац наше Мркоњиће

- Шта? Пустили сте је да стојећи говори?! Боже мили, па она то не сме. Шта бих ја да је пала.

Опет ју је пољубио у косу, као некад. А можда и јаче, сад. Она се насмејала, као некад. И добацила му:

- А, стално ти користиш неку прилику.

КАД ОСТАНЕШ САМ

ДАРИНИ и Владини пријатељи били су Орсон Велс, Артур Милер, Лив Улман, Лорин Бекол... Али, ово двоје људи који се, кад остану сами, наслањају само на сопствену љубав, не узносе се пријатељима звучних имена. Они су и сами такви, и, као сви истински вредни људи, не истичу сопствене врлине.

ВОЛИМО ОВО, ОВДЕ

НЕВОЉА нас је вратила у Београд - слушамо Дарину и Владину причу. - Али, невоља нам је и помогла да сагледамо колико је све ово у Београду лепо. Колико су лепи људи. Волимо, ово овде. Срећа је кад ти гости дођу, а нама долазе три пута у дану. Долазе Београђани, долазе из бивше Југославије, долазе из целог света. Тамо где смо били, нико никог не гледа, само се ради, само се граби. Нико ни за ког времена нема.