Плачем за сваким псом кojи оде

НИЈЕ стрес кад те пас уједе, него кад нестане из твог живота. Тако размишља Немања Богдановић, дресер у прихватилишту за псе Јавне агенције за зоохигијену и пољопривреду (ЈАЗИП) у Врбасу. Немања носи ожиљке од уједа паса, али се упркос томе увек изнова разнежи и обавезно расплаче кад гледа "Леси се враћа кући" или неки други филм о судбини омиљених животиња.

- Откад знам за себе имао сам псе. Моји су живели у стану, па сам кучиће држао у кући код баке. Не постоји неки догађај због којег сам развио ту љубав. Човек се вероватно роди са предиспозицијом да воли псе - каже Немања.

Кад је порастао, Немања је своје псе почео да води на испите и изложбе, а касније је постао и кинолошки судија. Спонтано је кренуо да се бави и дресуром, и по томе се прочуо, a тај "глас" га је и препоручио за радно место у ЈАЗИП, кад је пре шест година ова агенција основана.

- Нисам ни сањао да ће ми дресура бити професија. Радио сам 17 година, најпре као аквизитер осигурања, а потом као менаџер продаје. Онда сам одједном изгубио посао, а исте године ми је умро отац. Спасао ме је позив директора ЈАЗИП, који ми је рекао да му треба неко ко зна око паса - прича Богдановић.

Његов задатак у прихватилишту је да проверава и смирује агресивност паса и ради на њиховој социјализацији. Четири пута је досад доживљавао повреде због којих је завршавао у Хитној помоћи. Ујела га је куја док је покушавао да из јазбине извуче кучиће, настрадао је раздвајајући стафорда и овчара, пао је и озледио руку савладавајући једног пса, а два угриза је задобио у кући познаника, где је отишао да погледа рану немачког овчара.

- Постоје моменти кад се пас осећа угроженим, и тада уједе, иако иначе није агресиван. Страх је разлог због којег 90 одсто напуштених паса напада људе на улицама - објашњава Немања.

Пси у прихватилиште не долазе само са улице, него и из домаћинстава.

- Позвао нас је недавно старији брачни пар да преузмемо пса који је код њих био 10 година, а више не могу да брину о њему јер су обоје болесни. Док смо га одводили, чули смо жену како плаче иза завесе. То сам тешко поднео - открива Богдановић.

У кући, у којој живи са супругом и двоје деце, Немања је удомио неколико паса, а отпатио је многе кад су напустили прихватилиште јер је за њих био везан.

- Имао сам 27 година кад ми је умрла мајка. Веровао сам да ћу после тога очврснути и да више нећу пуштати сузе за псима, али сам се помирио да сам такав какав јесам - закључује дресер нежног срца.

ЦВИЛЕ ЗА ПОМОЋ

НЕМАЊА је, са колегама из ЈАЗИП, помагао поплављеним домаћинствима у Обреновцу 2014. године. Из поплава су извукли 34 пса и збринули их у прихватилишту у Врбасу.

- Обреновац је тада био аветињско насеље. Псе смо проналазили по цвиљењу, а неке смо скидали са кровова. Вратили смо их власницима посредством друштва за заштиту животиња - присећа се Немања.