Живот потписан човештвом

ВОЗАЧ Александар Ћуп (29) из Нових Бановаца, више није међу живима. Надживео га је подвиг који је учинио. Несрећног 25. јануара, погинуо је на ауто-путу код Добановаца, пошто је изашао из свог комбија и покушао да помогне људима који су се “пунтом” закуцали у банкину. Да би спасао друге, непознате људе, Александар је дао свој живот. Може ли човек за човека да учини више?

Прочитајте још - Без Милоша и Игора, масакру не би било краја

Очевици несреће, причали су тог дана, да је плави “пунто” због поледице изгубио контролу и ударио у банкину. Видевши шта се дешава, Александар је одмах стао, петнаестак метара испред њих у зауставну траку, отрчао према њима поред банкине, поштујући прописе. Кад је пришао до кола, успео је чак и да разговара са унесрећенима у “пунту”, да их пита јесу ли много повређени, Уследио је језиви призор - “хјундаи”, који је пролазио, изгубио је контролу и ударио младића. Од силине ударца, несрећни момак је одлетео чак петнаестак метара - испод свог комбија.

Прочитајте још - Бакља људскости

Од тог кобног јутра, бескрајна туга трећи је становник куће Александрових родитеља. Зрно утехе проналазе у три унука - синовима ћерке Сандре. Гледали су, 29 година и месец дана, сина док стасава, надали се снаји, унучићима од сина... А онда је у секунди за њих све стало. Лист календара на зиду није померен са јануара 2017... Урамљене Александрове слике где год се погледа... И ту, окружени синовљевим осмехом на њима, труде се да живе Душанка (55) и Жарко (60) Ћуп.

Прочитајте још - Настрадали младић планирао свадбу на пролеће

- Сваки дан и све приче почињу и завршавају се с Александром - дрхтавим гласом говори Жарко Ћуп. - Био је наш делија. Добро дете, вредан, марљив ђак, узоран, предан и поштен радник, спреман увек и сваком да помогне. Завршио је саобраћајно-техничку школу у Земуну. Аутомобили и механика били су његова страст. Уз њих и музика, бескрајно је уживао у доброј песми. Свуда је стизао. Имао је пријатеље широм Србије, Босне, Хрватске...

Поносни су, каже наш саговорник, у каквог човека је њихов Александар израстао.

- Док сам жива поносићу се њиме - уплакана, говори мајка Душанка. - То је онај бескрајни понос проткан немерљивом, неиздрживом тугом и болом. Онај понос када знате да је ваше дете, на концу, у свом последњем даху, живот “потписало” човештвом.

Бришући сузе, с дугим паузама, Душанка нам прича како је Александар био пун живота и човек за пример.

- Кад год је неком требало помоћи, деци, одраслима, старијима, он је био ту - наставља неутешна мајка. - Није ме зачудило што је тог проклетог јутра изашао да помогне људима у невољи на путу. Увек би стао. Није му то било први пут.

Трудили су се, кажу ови претужни родитељи, да обоје деце, по пресељењу из Босанског Петровца, пре готово три деценије, одгаје и васпитају како доликује.

- Желели смо да, пре свега, буду добри људи, да нико не упре прстом у њих - наставља Душанка. - Полако смо се кућили, и деца су већ са 16-17 година радила да зараде покоји динар. Имали смо другачије жеље, надања, планове... Али, све је у трену, нестало.

Александрови родитељи Душанка и Жарко Ћуп Фото В. Данилов

ЗАХВАЛНОСТ

ОД одласка нашег Александра прошла је готово година - каже неутешна мајка Душанка. - Нико се није сетио да нам дође у кућу, да се захвали. И људи које је спасао дошли су нам први пут у кућу 11 месеци после несреће, 24. децембра. Сви су га заборавили, осим породице, газде за ког је радио и вас из “Новости”. Хвала вашој кући. До неба.