Др Бранко Перуничић, великан историографије: Сачувао Србију од заборава

У ДЕЛИМА др Бранка Перуничића, читав је век Србије. Људи и градови. Породична стабла. Обичаји. Катастарске књиге. Косовски метох. Сведочење о југу Србије. Зулуми Арнаута, ага и бегова, некад, као и сад. Страдања српског косметског становништва. Велико дело у коме је раздобље од 1815. до 1915. године.

Ових дана, када се обележава четврт века од одласка великана српске историографије, човека који је целог себе уградио у стогодишње трајање некадашње Србије, спајајући јој историју и просторе - више од 30 српских градова чије монографије потписује, подсетиће на др Перуничића.

КРАЉЕВО, Ваљево, Смедерево... Београд, Јагодина, Алексинац, Крушевац, Пожаревац... Чачак, Горњи Милановац, Смедеревска Паланка... У његовим делима живе живот од варошког језгра до најудаљенијег сокака.

- Када би се сва његова дела на једном месту објавила, међу корицама би било више десетина хиљада страница - каже, за "Новости", књижевник и публициста Зорица Перуничић, ћерка др Бранка. - А када би ме питали како бих насловила његова дела, одабрала бих, можда, "Људи и градови у љубави и незабораву".

Зорица Перуничић је у сусрет 25-годишњици одласка оца са животне и научне сцене кренула са оним, како каже, чиме би се др Бранко поносио. Објавила је, недавно, роман "Филантроп", баш како би пристајало великану српске историографије који је волео. У овом роману преплићу се прошлост и садашњост. Судбине људи који воле, међусобно се поштују. Боре се против грамзивости, бешчашћа, који чувају успомене на лепоту људског лица и ведрог неба.

- ТАКАВ је био мој отац, истински филантроп - каже Зорица Перуничић. - Посвећен послу, послу с љубављу, али посебно људима.

Она је у свој роман, говорећи о ововременом, уписала заправо очеве поруке: Не отимајмо од других... Зло не сме да надвлада лозу, јер, сила мрачна у човеку повлачи и њега ка понору...

У једном сегменту романа она преноси очеве речи: На нечовека, грамзивог и похлепног се, кад-тад, нико неће осврнути. А, ако никад, то ће се догодити кад умре, кад му на опело нико не дође.

- Животни мото мог оца је био: И кад се растајете са животом, не жалите, ако иза вас остане нешто за поколења. Ја остављам ове уџбенике, само неко треба да их отвори и научи - подсећа Зорица Перуничић. - Нама, његовој породици, поручио је: Будите сложни, будите вредни, и нека вас по томе памте.

ЋЕРКА др Бранка Перуничића је у свој роман укомпоновала, "сасвим наменски", досад необјављена конзулска писма из Приштине која је Бранислав Нушић писао влади у Београду о зулумима тамошњег албанског становништва према српском живљу. Ова писма њен отац није стигао да објави, упркос обимном делу које је посветио истраживању Косова и Метохије из периода Краљевине Србије.

- Мој дуг је био да се, у контексту актуелних догађаја у нашој јужној покрајини, осветли и део тог времена - каже Зорица Перуничић. - То је дуг, а сматрам и паралела која има поруку. Поруку коју свака генерација Срба треба да меморише у својој свести.

КЊИЖЕВНО БЛАГО ПОД БОМБАМА

МЕЂУ корицама истраживачког дела др Бранка Перуничића је више од 2.000 страница - сведочанство о српском књижевном благу које је страдало под бомбама 1941. године. Реч је о вредним документима која је поседовала Народна библиотека на Косанчићевом венцу. Ћерка др Перуничића каже да је њен отац био посебно истрајан да попише шта је све уништено у том бомбардовању.