Живот са протезом: Важно је само сутра

Не живи се ногом, руком или било којим делом тела који више немате, него срцем, мозгом и душом!

Овако у једној јединој реченици Биљана Стојковић, тринаестогодишња девојчица из Суботице описује свој живот откако јој је пре три године због карцинома костију ампутирана лева потколеница. Не само да је савладала страшну болест и иза себе оставила тешке болничке дане и хемотерапије у Србији и Италији, већ тинејџерске године проводи активније од многих својих вршњака. Не марећи за протезу од које се не одваја, Биљана иде у школу, бави се моделингом и јахањем, има и свој канал на "Јутјубу", који прати чак 40.000 људи, а њене видео-клипове погледало је више од милион и по посетилаца.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Милован Данојлић: Продавао сам први број „Новости"

- Никада због те ноге нисам плакала. Сећам се, када је доктор на Бањици рекао да нога мора да буде ампутирана сви око мене су плакали, моји родитељи, он, медицинска сестра, а ја сам рекла "па добро, шта је ту је" - прича одважна девојчица. - То је био најбржи и најсигурнији начин да изађем из те агоније. Замислите, видите и црно и бело, неки људи то сенче и полако прихватају губитак дела тела или вољене особе, а ја сам само у тренутку повукла линију између те две стране и пресекла. Остала је само та бела.

Биљана на свако "зашто" зна шта је "зато":

- Захваљујући тој нози можда не бих данас била толико дрчна и без длаке на језику, можда не бих имала свој канал и толико пратилаца, не би толико људи видело видео "Све о мојој нози и протези" и не би схватили колико је њихов живот леп.

У тим тешким тренуцима много јој је помогао сусрет са нашом кошаркашицом Наташом Ковачевић, која је после тешке саобраћајне несреће, такође остала без ноге. Она јој је помогла да се увери да се може живети са протезом.

- Када бих рекла да је све исто, слагала бих. Сада морам много више да пазим када ходам, што ме не спречава у многим стварима, али морам да мењам протезу у зависности од тога шта желим да радим - додаје Биљана. - Од Наташине књиге "Кораци" се не одвајам и желела бих да је поново видим, да је загрлим и захвалим јој се на свему што је учинила за мене, што ми је помогла да поново живим пуним плућима.

Своје искуство Биљана несебично дели са вршњацима:

- Када је у Беранама организован Meet up, нисам могла да верујем да ме је пред Општином сачекало 30 девојчица. Док сам била на летовању и док је уметник цртао портрет, људи су ми прилазили, тражили аутограм и желели да се сликају са мном.

Њима, али и старијима, Биљана поручује да је живот један и да нема времена за лежање у кревету са марамицом у рукама, сем ако се не ради о неком добром филму.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Из рова кнеза Часлава одбранили Подриње

- Не марим за јуче, марим за сутра и желим да сваког дана будем срећнија и успешнија у ономе што радим. Наш живот је наш филм и све што се дешава у њему је део сценарија, ми смо у главној улози. Свако од нас треба да живи свој филм и остварује свој сан. Тако ништа није немогуће - одлучна је Биљана.