МАКИАТО КРАЈ ПЕРСЕПОЛИСА: Очаравајуће путовање у срце Персијског царства (Фото)

Може се зато догодити да посетиоца из далека често зауставе да би се с њим фотографисали, посебно ако је плавокос, и тада му стављају децу у крило, жене се гурају да седну тик уз њега, а мушкарци фотографишу, захваљују затим бескрајно и широко се осмехују.

У Ширазу се може попити и прави еспересо или макиато у малом кафеу, који воде тројица младих Иранаца, који говоре одлично енглески, слушају рок и праве најбољи доручак "у целом крају", са маштовитом кајганом, предивним "барбари" хлебом ("нан-е-барбари") и најукуснијим преливима с јогуртом и лиметом које сте икад пробали.

У Техерану гужва за Београд

Специјални извештач Танјуга у том је кафеу затекао четири младе Иранке на доручку.

Све су при крају студија архитектуре, све у традиционалном хиџабу, с обавезном марамом на глави, али и с ајфонима каквима сурфују сви млади по свету.

Иранци су, иначе, изузетно посвећени образовању, много њих студира, али много је оних који након тога одлазе у унистранство, због чега је, како каже заменик министра за културу и информисање Хосеин Ентезами, запошљавање један од приоритета нове владе.

Подаци о броју незапослених варирају од званичних 10 до 12 одсто, до чак 26, влада је намерна да годишње обезбеди посао за 900.000 Иранаца, за шта јој је потребно, према неким рачуницама, између 30 и 50 милијарди долара страних инвестиција...

Жене у Ирану: Капућино у Ширазу, посланица на Твитеру...

Као и свуда у свету, има оних који у те планове верују и других који се радије запуте у "бели свет" у потрази за бољим животом.

У Шираз се, иначе, из Техерана стиже авионом, он је неких 900 километара јужно од престонице Ирана и надомак је Перијског залива и чувеног туристичког раја, острва Киш, где су, тврде упућени, најбоље иранске плаже и где служе најбоље фалуде, чувену посластицу сачињену од врсте стврднутих резанаца с разним егзотичним укусима и преливених соком лимете.

Шираз је и надомак Персеполиса, древне престонице некадашње персијанског царства.

Крај тврђаве витезови деспота Стефана

Данас је одлазак у Персеполис пријатна авантура, у којој се најпре мало лети авионом (сат и по од Техерана на југ), мало се вози комбијем, око сат од двомилионског Шираза, онда пуно шета, пење и прилично испрашњави, али је утисак након свега - невероватан.

Много је тога уништено у освајачком походу Александра Македонског, није баш адекватан опис да је остао "камен на камену", али је исто тако много тога што говори о некад великом царству, а данас сведочи о једној моћној држави, која негује своје вредности и чува наслеђе и специфичности.

Персеполис је био главни град Персије у доба иранске династије Ахеменида, а најстарији остаци датирају из 515. пре нове ере, тачније из доба владавине Дарија Првог Великог, који је наложио да се град баш ту изгради.

И сада фасцинира најпре простор на којем су градили Персеполис, реч је о узвишеној тераси одакле се спуштају краљевске палате, ризнице и пратеће грађевине, као и две огромне церемонијалне дворане, једна која носи назив "дворана стотину стубова" и друге назване ападана, која је могла да прими 10.000 људи.

Ападана и двострука монументална степеништа украшена су рељефима, на којима се препознају елементи персијске архитектуре из тог доба.

Иако су у време Дарија административни центри били Суза, Вавилон и Екбатана, Персеполис је имао церемонијалну улогу главног града у којем се славила персијска Нова година.

Историчар Пиер Бриан тврди како је приликом градње Персеполиса обустављена сва градња у другим градовима тадашњег царства, те да је све било усмерено за градњу нове метрополе, која је, како каже, требало да симболизује "поновно рођење Персијског царства".

За разлику од многих других монументалних грађевина античког доба, Персеполис нису градили робови већ плаћени радници из свих земаља империја - Вавилоније, Карије, Јоније, Асирије, Египта...

Уништење Персеполиса 330. пре нове ере углавном се приписује Александру Македонском, што помињу и антички историчар Плутарх, а неки археолшшки налази поткрепљују ту верзију.

Разлози за уништење и данас су предмет расправа, па су тако антички историчари тврдили да је Александар спалио Персеполис у пијанству, кад је наводно на наговор једне грцке хетере бацио бакљу у Ксерксову палату како би својим грчким савезницима удовољио да се освете за Ксерксово паљење Атене у доба грцко-перзијских ратова.

Модерни историчари, међутим, паљење Персеполиса приписују жељи великог освајача да на симболичан начин покаже крај персијске доминације регијом.

Древни списи из хеленистичког доба наводе како се Александар Македонски касније јако кајао због уништења Персеполиса, које је сматрао лошим политичким потезом.

Тек оно што Александар Велики није постигао да уништи, данашњи Иранци чувају, негују и посећују на начин који подсећа на ходочашће, а у врелом дану крајем августа уочи викедна, који у Ирану пада у четвртак и петак, у обилазак су дошли с децом, чак оном сасвим маленом.

Готово несносна врућина, пуно прашине и повремени ветар нису ни на који начин омели стотне Иранаца који су с целим породицама дошли у обилазак остатака древних палата, стубова, капија, рељефа...

Чак се у једном тренутку на локалитет обрушила права пустињска олуја која је прошла рубним делом комплекса и затим "завила" навише према брдима, а која је узнемирила само туристе, странце, док су се домаћи посетиоци једноставно заклонили одећом.

Оно што се може видети, а у зависности од тога коилико се има снаге, воље и колико је ко отпоран на врућину и прашину, тешко је описати.

Свако ко то види је задивљен, запитан над тим како се и којим "машинама", којим "алатима", могло тако нешто тада градити, али и спокојан што неко све то чува и дозвољава да сви који желе могу то и да виде.