НАКОН НЕСРЕЋЕ НА ПУТОВАЊУ ОСТАЛА НЕПОКРЕТНА: Одабрала сам живот, то ми нико не може одузети

Јелена Илић

23. 04. 2017. у 19:01

Марија Милошевић (33), три године након несреће у Тунису после које је потпуно непокретна. Годинама нисам видела светлост дана, сањам да опет могу да путујем

НАКОН НЕСРЕЋЕ НА ПУТОВАЊУ ОСТАЛА НЕПОКРЕТНА: Одабрала сам живот, то ми нико не може одузети

Марија Милошевић, данас

ПРВИХ годину дана након несреће стално сам мислила - требало је да погинем, а не да живим оваква. Онда сам прихватила себе. Сада, док гледам своје ближње, ја сам захвална што сам преживела.

Овако данас, у исповести за "Новости", говори Марија Милошевић (33), професорка енглеског језика из Смедерева која је 2014. године тешко повређена у саобраћајној несрећи на летовању у Тунису, након које је остала непокретна.

Марија не може да покрене ниједан део свог тела. Ипак, њена памет, снага и неустрашивост ковитлају енергију и покрећу сваки атом у људима који се нађу крај ње. Три године од несреће, не троши снагу свога ума на узалудна питања, кајање, тражење кривца за тренутак који је прелепу, амбициозну младу жену претворио у инвалида. Како каже, живот није предала надању, већ одлуци да јој буде боље.

- Од врата надоле не осећам ништа, ни додир, ни топло, нити хладно. Зависим 24 сата од другог. Не смем пет минута да будем сама. Маштам да попијем воду, да се почешем... Ипак, кад погледам себе каква сам била неколико месеци после несреће и сада, просто не може нико да ми каже - еј, то је крај, ти си у кревету, помири се са тим. Не желим и нећу тако да размишљам - почиње своју причу Марија.

На повратку са излета у Тунису у јулу 2014. са супругом Иваном Васићем, џип са српским туристима се слупао, како је утврђено, кривицом возача. Од седам туриста, само је још Иван теже повређен, са вишеструким преломима руке. Маријине повреде биле су такве да је прва битка била она за голи живот. Прекид кичмене мождине, трећег и четвртог вратног пршљена. Оперисана је у Тунису и лечена месец и по дана, потом осам месеци на Војномедицинској академији у Београду, пет месеци у болници у Смедереву, три месеца у Специјалној болници за рехабилитацију.

Марија и супруг Иван неколико дана после удеса у Тунису

Живот је изабрао Марију, и она није имала куда. Дане броји од кад је поново изговорила прву реч, први пут сама удахнула ваздух.

- Месецима сам била на механичкој вентилацији јер плућа нису радила. Рекли су ми, нећеш моћи самостално да дишеш. Хтели су да ме отпусте са респиратором - прича Марија своју шестомесечну агонију у шок соби ВМА.

Не штеди речи захвалности за др Ђорђевића, начелника анестезиологије, који је, како наглашава, натерао да продише.

- Лекари су мене буквално навежбали да дишем сама. Прво пет минута, па десет. Када сам могла да дишем сат и по, рекли су, моћи ћеш и цео дан. Био је то пакао. На апарату чујем себе како дишем, када ме скину, настаје паника, јер не знам да ли дишем или не - присећа се најтежих тренутака опоравка.

Марија и њен супруг Иван живе у кући коју су изградили потпуно у складу са њеним потребама. Има плафонску дизалицу која олакшава бригу о њој, а коју је конструисао њихов пријатељ. Има и обучену неговатељицу. Морали су да купе колица у којима може да се усправи, јер је то битно због проблема са циркулацијом и крвним притиском.

Три године, каже, није уживо видела свој родни град, а сања, сваке ноћи, да опет путује. Не излази, јер нема возила у које могу да се сместе колица.

Непосредно пре трагичног удеса,Фото приватна архива

Све ово није омело храбру жену у намери да живи. То јој, каже, нико не може одузети. Свакодневно је ојачава љубав породице, пријатеља. И не само то. Марија ради и зарађује.

- Радим преводе, и за то користим један амерички софтвер који распознаје команде гласа. Не плаћају се ти преводи много, али се ја много боље осећам јер сам корисна и доприносим. Све што зарадим, иде за моје лечење - каже ова храбра девојка.

Марија је сама контактирала и са многим центрима у региону и Европи, али немају услове за њу или су је одбили због коришћења трахијалне каниле. И тада настаје бројање. Овога пута новчаница. За први третман матичним ћелијама потребно је око 30.000 евра, док би неколико следећих коштало по 6.5000 евра. Рехабилитација од годину дана такође је прескупа. Зато је, после неколико других, покренута и акција прикупљања помоћи слањем СМС порука. А математика је оваква - када би 100.000 људи послало само по једну поруку, Маријин животни план би био остварен.

АГЕНЦИЈА ИЗБЕГАВА ИСПЛАТУ ОДШТЕТЕ

- ИМАМО проблем да наплатимо одштету од агенције из Туниса. Недвосмислено, возач агенције је крив за несрећу, али ево, три године ништа. Тражили су чак да отпутујем у Тунис на поновну процену, иако су ме тамо доктори из осигуравајуће куће већ прегледали, а послата је и сва документација. Послала сам мејл Амбасади Туниса у Београду, молила за помоћ. Молим и државу Србију ако има начина да помогне. Када бих наплатила одштету, могла бих одмах да одем на рехаблитацију, не бих морала да се мучим и просјачим.

KAKO ПOMOЋИ МАРИЈИ

Уплата на рачуне:

* Динарски: 160-463451-24

* Девизни: 00-540-0001944.8

* IBAN: RS35160005400001944850

СМС поруке:

* СРБИЈА: Упиши 255 и пошаљи СМС на 3030

Цена поруке: 200 дин (ПДВ се не наплаћује)

* ШВАЈЦАРСКА: Упиши human255 и пошаљи СМС на 455.

Цена поруке: 10 CHF



Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (3)

Ivanka Kosovka

23.04.2017. 19:43

Hrabrost, jak karakter i inteligencija sa postavljenim ciljevima u zivotu pobedjuju sve prepreke. Bravo. Najvaznije je sacuvati svoj zdrav duh-psihu sa zeljom da Ti svaki trenutak bude ispumjen lepim dogadjanjima.

Trešnja

23.04.2017. 20:06

Hrabra žena eto a ja sam doživjela mali pad i oporavlja se i nezadovoljan sam drago mi je da, sam pročitala ovaj tekst od ove hrabre žene i sad ću drugačije razmišljati neću više da budem nezadovoljan ja hodam sa šakama i uskoro ću da ih odbacio a obavezno ću poslati poruku podrške o pomoći bravo hrabra n ženi

Milja

28.04.2017. 21:51

Poslala sam poruku i poslaću opet. Gledaću bar po jednu poruku mesečno da šaljem. I ja sam diplomirani filolog-anglista i majka, i supruga... Najiskrenije saosećam sa Marijom i njenim suprugom.Budimo humani, pomozimo joj!