ПОРЕД споменика цару Јовану Ненаду (1492-1527) у центру Суботице дневно прођу хиљаде људи. Међутим, веома мали број њих зна да је захваљујући њему Суботица, под овим именом, први пут уписана у европске историјске читанке.

Јован Ненад се на историјској сцени појавио непосредно после Мохачке битке (1526), у којој је Угарска претрпела велики пораз од Турака, а неколико деценија после пада српске средњовековне државе, када је српски живаљ почео да прелази Саву и Дунав и насељава јужни обод Угарске. Срби су важили за ратнички народ, који ће, навикнут на војевања, очувати јужне границе и одбити Турке од продирања у Угарску. На простору између Тисе и Дунава, готово ниоткуда, појавио се Јован Ненад, вођа српских снага, који је око себе окупио више од 15.000 људи наоружаних до зуба. За врло кратко време протерао је Турке из Бачке и делова Срема и Баната, себе је прогласио за цара кога је "послао Бог" да ослободи хришћане и заустави надирање Отоманске империје.

Ко је био Јован Ненад није се знало тада, а не зна се много ни данас, готово шест векова касније.

Он сам је тврдио да је потомак српских владара и византијске династије Палеолог. Неки савременици су га сматрали изданком српских деспота, а други, пак, човеком ниског рода. Савременици га описују као црномањастог човека, орловског носа. На телу је имао једну црну линију, ширине једног прста, која је почињала код десне слепоочнице и ишла право, до стопала десне ноге. Тај, дотад невиђени белег, сигурно је допринео његовој тајанствености.

Историчари га описују и као храброг ратника, доброг организатора, "благоглагољивог" и убедљивог, праведног и верски толерантног. Био је писмен и солидно образован, али без племићких манира и навика.

* Цар Јован Ненад (1492-1527)

Како год да се звао и одакле год да је дошао, цар Јован био је државник, од кога би се и данас могло доста тога научити, а његова кратка владавина од само неколико месеци, несразмерна је његовом историјском значају.

Боље него ико, цар Ненад је умео да искористи повољне прилике у којима су се тада налазили Угарска и српски народ, те је основао самосталну српску државу на подручју данашње Војводине.

Наиме, после победе Турака на Мохачу, дошло је до сукоба два претендента на угарски престо, аустријског цара Фердинанда и угарског краља Запоље. Самозвани српски цар Јован Ненад мудро је стао на страну аустријског надвојводе Фердинанда, јер му је давао најбоље гаранције за државу коју је почео да ствара. Уз његову помоћ, признат је за господара области, чија је престоница била Суботица.

Љути противник Хабзбурга Фердинанда, а тиме и цара Јована Ненада, био је Запоља, господар Трансилваније (дела данашње Румуније). Почетком 1527, Запоља двапут шаље војску на српског цара. Тек је трећа војска, у којој су биле све снаге Ердеља и горње Угарске, крајем јуна успела да однесе победу на Сефалдском пољу, где пало је око 8.000 људи Јована Ненада. Српски цар је морао да напусти Суботицу и нову престоницу оснује у Сегедину. За само месец дана успео је да се поврати од страшног пораза и да попуни проређене редове своје војске.

ОБЕЛЕЖЈЕ ОТКРИО КНЕЗ ПАВЛЕ

ПОВОДОМ четири века од погибије цара Јована Ненада, 1927, историчар др Алекса Ивић, професор Правног факултета у Суботици и отац нашег чувеног лингвисте Павла Ивића, покренуо је иницијативу за подизање споменика и обележавање великог датума.

Споменик је откривен 27. новембра, а свечаној церемонији присутвовао је кнез Павле Карађорђевић.

Монумент је дело Петра Палавичинија, цењеног југословенског вајара, који је у венчачком мермеру излио цара и његове дворјане - фрањевца Фабијана Литерате и палатина Суботе Врлића. Цар је у ратничкој опреми, литерата у рукама има књигу и перо, а Врлић држи суботичку тврђаву и штит са грбом Краљевине СХС.

Споменик је уништен 1941. и пет деценија, обезглављене бисте лежале су у жбуњу Рајхлове палате. Обновљен је 1991.

Док је ишао у сусрет Фердинандовој војсци, приликом проласка кроз Сегедин, јула 1527. године, пред кућом Ласла Силађија, Црног Човека, како су га звали, погодио је метак тик до срца. Атентатор је био сељак кога је унајмио Запоља.

Војници су свог полумртвог цара однели у село Торњош, између Суботице и Сенте. Исте ноћи, у кућу где је рањеник лежао на превару је дошао Валентин Терек, који се одавно зарекао да ће пресудити српском цару. Док се цар у постељи борио за живот, Терек му је одсекао главу. Одсечену главу послао је Запољи и за њу добио награду од хиљаду дуката. Глава последњег српског цара натакнута је на копље и читавих недељу дана била изложена на бедему Будимске тврђаве. Потом је бачена у Дунав.

* Споменик израдио познати југословенски вајар Петар Палавичини

После његове смрти, војска се расула и то је био крај његове, српске државе на рубу угарског царства.

- Они који вечно вреде, увек гину из заседе - говорили су његови савременици, а будућим нараштајима остало је отворено питање да ли би ток историје српског народа можда био другачији да није било Терековог ножа.

Његовом смрђу држава је можда уништена, али није идеја коју је он унео у Србе на подручју Угарске, која ће вековима касније само јачати.

- Од појаве цара Јована Ненада Војводина је увек по својој државотворној мисли улазила у састав српске државе - каже Веселин Џелатовић у својој књизи "Последњи српски цар Јован Ненад".

Његова идеја добила је прави обрис 1918. присаједињењем Војводине Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

"Твоја мисао је победила" - мементо је који и данас стоји на споменику цару Јовану Ненаду у срцу Суботице.