Портрет сина кнеза Михаила крије тајну

УКОЛИКО се испостави да се у једној приватној колекцији налази портрет Велимира Теодоровића, јединог сина кнеза Михаила и унука Милоша Обреновића, биће то велико откриће за историју српског сликарства. Портрет 17-годишњег Велимира у кнежевској униформи највероватније је насликао Стеван Тодоровић, али последњу реч о томе даће стручњаци. Велимир је био ученик Стеве Тодоровића. Познати сликар је у својој аутобиографији навео да је насликао портрет, који по опису одговара данас склоњеном у топчидерској оронулој кући. Власница овог платна је једна београдска госпођа, у дубокој старости, која жели да остане анонимна. Она је клијенткиња познатог адвоката Веселина Церовића и захваљујући њему прича о портрету доспела је у јавност.

- Госпођа је желела да сачини тестамент и будући да има доста година посетио сам је у њеној кући - прича, за „Новости“, Церовић. - Тамо сам затекао бројне трагове династије Обреновић. У салону сам угледао лик који ме је неодољиво подсетио на Михаила. Изненадио сам се откуд овде. Био сам убеђен да знам где се налазе сви његови портрети. Упитао сам је ко је на слици. Одговорила је да је то син кнеза Михаила Обреновића. Питао сам је зашто слику није дала на рестаурацију, рекла је да нема пара за то. Живи од скромне пензије.

Старица је портрет наследила од својих предака. Испричала је да је њен чукундеда био министар у влади Обреновића и да је портрет купио од потомака Петрије, сестре Михаила Обреновића, која је живела у Румунији. Њен чукундеда је волео Велимира и желео да сачува његову слику.

- Портрет није био на двору. Као заразна болест био је склоњен. Узела га је Михаилова сестра Петрија да га чува код себе - каже Церовић. - Велимир је био дуго скривана тајна у нашем народу. Михаилов брат од стрица Милан Обреновић, који га је наследио, стално је ударао пацке на рачун Велимира. Власт је опасна страст и желео је да је освоји и задржи за себе и своју децу по сваку цену. Велимир је био леп, отмен и европски оријентисан.

По мишљењу нашег саговорника, портрет Велимира Теодоровића без сумње је најлепши у српском сликарству 19. века. Радио га је учитељ младог Велимира коме је био веома драг.

- Највећи српски портретиста из 19. века волео је династију Обреновића. Био јој је одан - објашњава наш саговорник. - Свим срцем је желео да Велимир, као једини син највиђенијег и најобразованијег српског владара, једног дана наследи оца на престолу. Управо зато је важно да се се ово дело, које показује како је изгледао једини Милошев унук и Михаилов син, нађе на свим значајним изложбама. Ред је да буде поред њихових портрета.

Ванбрачни син кнеза Михаила и седамнаесетогодишње Марије Бергхаус рођен је 1849. са именом Вилхем, био је дете љубави. Али, љубав његових родитеља била је кратког века и Михаило је допустио Марији да се уда за извесног доктора Шустера. Михаило је брзо заборавио своју Марију, али сина није. Довео га је у Београд 1856. и уписао у школу Стевана Тодоровића.

- Када је Вилхем напунио седамнаест година прешао је у православну веру - прича Церовић. - На крштењу је добио име Велимир, а презиме Теодоровић - старо презиме Обреновића. Кум му је био београдски митрополит Михаило. Докази да је он Михаилов син постоје у тој крштеници. Пише да је Вилхем од оца Михаила и мајке Марије добио име Велимир Теодоровић. Тако да није истина да је он био незаконито дете, јер га је отац признао кад је имао седамнаест година. Велимир је дете српске историје и као такав у њој мора бити сачуван. Зато је велики грех његов портрет држати у мрачном салону. Мора да буде у музеју као власништво српског народа. Срамно је што готово нигде не пише да је Милош имао унука Велимира. Ниједан народ на свету, сем нас Срба, ту историјску чињеницу не би скривао, а његов портрет био би национално благо.

Велимирови савременици забележили су да је био леп младић, склон поезији и сањарењу, али и добар јахач и мачевалац. Личио је на оца не само стасом и ликом, већ и бојом гласа, покретима и по нарави.

Велимир је последњи пут видео оца у Женеви, где се школовао. Као да је предосећао своју смрт, Михаило му је тада поклонио вредан прстен, који је Велимира касније одшколовао. Како кнез није оставио тестамент, Велимир је после атентата могао остати без ичега. Али, на залагање свог кума, митрополита Михаила и кнежеве сестре Петрије, добио је Мошију Нагоју у Малој Влашкој и 30.000 дуката. Наставио је са студијима у Минхену и на Тегернском језеру подигао лепу кућу. Није имао много среће ни у животу, ни у љубави. Углавном је живот посветио позоришту и уметности.

- Иако је много волео Србију, било му је забрањено да се у њу врати. Краљ Милан га је назвао изјаловљеним претендентом на престо, али Велимир је помагао српски народ кад год је имао прилике - објашњава Церовић.

Изненада је умро 1898. године. Сахранили су га српски студенти у Минхену. Од владарске фамилије на погреб није нико дошао. Тек после Првог светског рата, његови посмртни остаци пренети су у Београд. Иницијатор је био Никола Пашић, председник владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Почива у једној од најлепших капела на Новом гробљу у Београду.

СТРУЧЊАЦИ ИЗНЕНАЂЕНИ

МАНИР српских сликара из тог доба био је да не потписују своја дела. Тако је радио и Стеван Тодоровић. Церовић каже да су многи угледни историчари уметности потврдили аутентичност овог портрета. У Народном музеју, међутим, нико од стручњака није знао да један дом на Топчидеру можда чува дело које су само назначили да постоји на основу Тодоровићевих списа. Одмах су изразили жељу да га погледају.

- Волео бих да је то заиста непознато дело Стеве Тодоровића, али морамо бити опрезни - каже Петар Петровић, научни саветник у Народном музеју. - Догађа се да помислимо да је реч о оригиналу, а онда се испостави да је копија из каснијег периода. У сваком случају, моје колеге и ја веома смо заинтересовани да га погледамо. Радовали бисмо се да је то портрет Велимира Теодоровића.