И данас би Бојић загрмео: Стојте, галије царске!

Милена Марковић

26. 10. 2013. у 21:17

И данас би Бојић загрмео: Стојте, галије царске!
Милутин Бојић, песник бола и поноса српске војске и народа, умро у Солуну пре 96 година. Ђорђе Михајловић, чувар српског гробља: Мој деда га је сахранио, 27. октобра 1917.

Милутин Бојић? Онај који не зна ко је био песник српског бола и поноса војске и народа, ко је написао најпотреснију химну "Плава гробница", велики је грешник. Почивао је, овде, међу својима. И за живота и у смрти делио је с њима судбину. Прешао Албанију, домогао се Крфа, лечио се у Ници... али се није излечио. Вратио се у Солун и ујутро умро, 26. октобра. Сутрадан га је мој деда Саво сахранио.

Ђорђе Михајловић, Савов унук и син Ђуров, чувар српског војничког гробља, по завету деде и оца, који су ово свето место чували, преноси нам, овог октобра, сећање на Бојића. Рачуна време по календару који је важио између два рата, јулијанском. Додаје да је Бојић био као каква луча, која је осветљавала пут српске, свеукупне голготе.

- Ко зна ту химну - пита старина, који и у деветој деценији живота не посустаје у бризи о Зејтинлику.

ЦВЕЋЕ И ПОНЕКА СУЗА "Плава гробница" Милутина Бојића је посвета хиљадама српских војника чије су "хумке" таласи Јонског мора. На Крфу и на острву Видо, недалеко од њега, толико су умирали да за њих више није било места ни у плитким гробовима острва. Ни у камењарима маслињака, па су их лађама одвозили на пучину. Милутин Бојић је у својој песми за њих тражио мир, не слутећи да је и њему самом крај близу. За њих, данас, посете пристигле из отаджбине, на пучину бацају цветове и пусте покоју сузу.

Око њега, замуцкују посетиоци пристигли из завичаја предака. Потомци уснулих српских пукова. Замуцкујемо и ми. Није пријатно: понеко промуца тек први стих: "Стојте, галије царске...".

Повијене главе, погледи заковани у беле мермерне крстове на непрегледном пољу тужне српске славе, док часна старина рецитује "Плаву гробницу". Од почетка до краја.

"Стојте, галије царске!

Спутајте крме моћне!

Газите тихим ходом!

Опело гордо држим

у доба језе ноћне

Над овом светом водом...

Говори деда Ђорђе још седам строфа испред маузолеја, као личну поему. Па се, на час, учини да је и сам део камене громаде којој не допушта и - окамењена. У строфама и стиховима, у којима Бојића отима од заборава, враћа незаборав на хиљаде српских војника, који су завршили у таласима Јонског мора. Призива мир, као песник у химни:

"Зато хоћу мира да опело служим,

без речи, без суза

и уздаха меких

Да мирис тамјана и

дах праха здружим

Уз тутњаву муклу

добоша далеких.

Посетиоци ћуте, кане и понека суза, а онда се неко осмелио да понешто прозбори.

- И данас би, сигуран сам, да је којим случајем Бојић жив, загрмео исто: "Стојте, галије царске!" - чуо се Страхиња Милосављевић из Новог Сада.

Зашто баш сада пишемо ову репортажу? Зато што је на данашњи дан, како рачуна деда Ђорђе Михајловић, пре 96 година, овде на Зејтинлику недосањану слободу отаджбине уснио Милутин Бојић. И овде је сахрањен, а после пет година његови посмртни остаци пренети су у Србију за којом је жудео, у његов родни град - Београд.

- Спокојан сам био кад су га преносили - говори Ђорђе Михајловић, а стиче се утисак да сад, управо сад док ово говори, са Зејтинлика преносе Милутина. Живог.

- Свако нека почива тамо где су му корени. Близу родне куће, огњишта.

Враћамо време...

Милутин Бојић, учесник балканских ратова, придружио се српској војсци и у Првој војни. Имао је тек 23 године. Пратио је збегове сународника, краља и Владе Србије кроз албанска беспућа. На Крфу, у пролеће, после албанске голготе, осећа њене последице. У једној зимогрожљивој ноћи одавде пише девојци Радмили у Београд. Писмо преузимамо из Српске куће на Крфу.

"Тешко сам оболео. Свет око мене не зна да морам у постељу. Устаћу, сутра, само зато да нађем некога коме ћу дати ово писмо. И душа ми је болесна. И понос. Уморни су као и тело. Да... ја добро видим свој крај. Нема ми живота, можда, још ни годину дана. Ништа ме више не весели. Чини ми се да никада нећу видети своју земљу. Ни тебе. Остаћу, овде, далеко од свега. Покопан испод чемпреса. Заборављен од свих, као ови мученици које савезничким лађама, мртве, предају пучини и морској дубини... Молим те, не пиши и не говори ником о овоме. Грлим те, грлим, драга, мада ми смрт куца на вратима."

Годину и по је боловао. Опорављао се и у Ници. А, када је био уверен да се излечио, тражио је да га врате у Солун. Говорио је: "Наша војска се спрема у пробој, не бих себи могао да опростим да не будем део те битке."

И, вратио се. После два дана од повратка са француске ривијере добио је запаљење плућа. Пренели су га у војну болницу, заправо у дрвену бараку број 15. Лекари су забележили да му је организам нежан, а болест тешка. Да му се здравље из дана у дан погоршава, закомпликовано и туберкулозом. "Бојић ипак жели да иде с војском на Кајмакчалан, тешки себе и нас, болничко особље, да је здрав и да га пустимо. Пише девојци у Београд да је само малчице болестан, али да све иде набоље."

Побољшања, међутим, није било. Смрт као да се заверила да уништи "краља речи". Снага му је понестајала. Венуо је. На болесничкој постељи он пише своју опроштајну песму.

Као мртво тело

без воље и снаге

не осећам ништа

и не чујем више

изнад мене звоне

црне капи кише

и страшан бол бола

за тренутке драге.

Последњи стихови и последњи откуцаји срца. Полако гасне живот, али се песник бола и поноса не предаје. Верује да ће оздравити. Тражи лекове. Онда пада у кому. Ђорђу Михајловићу деда Саво је оставио сећање:

- Било је јутро, јесен, свуда тишина када је умро. Имао је напад кашља којим је покидао исцрпљено и исушено тело. Сахрањен је сутрадан, међу својим сапатницима, ратницима. Певано је Мокрањчево "Опело". После је говорио песник Иво Ћипико. Чуле су се и гардијске трубе. Ћипико је посветио потресне речи свом другу: "На овоме мртвом пољу наше тужне славе, испраћамо те, Милутине мој, у овој туђој, оскудној јесени, где се не чује буктање пламена драгих нам отаджбинских ватри. Подлегао си, ватрени песниче једног страдалног народа, који од векова гине зато што слобода тражи да живи."

Укопници су бацили земљу у гробницу. Спуштао се мрак. Шумели су чемпреси. Тако тихо, да не поремете вечни мир.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације