Две судбине једне слике

М. ПРЕЛЕВИЋ

18. 08. 2009. у 20:15

Две судбине једне слике
Иза досад необјављиване фотографије са сахране срца Арчибалда Рајса стоји несвакидашња људска прича. Драгомир Анђелковић чува успомену на догађај у којем је био његов деда

ОСАМ деценија после смрти великог криминолога и још већег пријатеља српског народа, др Рудолфа Арчибалда Рајса, “Новости” су дошле до ретке, досад необјављене фотографије са сахране његовог срца, лета 1929. године на Кајмакчалану.
Фотографију, снимљену на дан када је у урну на планини Нидже похрањено швајцарско срце које је куцало за српског сељака и српског војника, послао нам је Драгомир Анђелковић из Аустралије. А путешествије које стоји иза пожутеле успомене и њених “чувара”, по драми може да се мери са несвакидашњом судбином Арчибалда Рајса.
- Аутор слике је један командант пограничне полиције на граници Краљевине Југославије са Грчком, а сахрани срца је, по службеној дужности, као бан Вардарске бановине, присуствовао мој деда Драгомир Тодоровић - почиње причу Драгомир Анђелковић. - Тај командант, за којег мислим да се презивао Попадић или Поповић, послао је мом деди фотографију за успомену, у виду пост-карте. Са леве стране, уз неке официре, стоје Милутин и Милан Недић.
Драгомиров имењак и деда, прича нам он, био је “солунац”, радио је као записничар на “Солунском процесу” Драгутину Димитријевићу-Апису, а потом је, као велики жупан, у Вуковару похапсио све комунисте са првог састанка КПЈ, 1923. године. Са бакине стране, Драгомир води порекло од Сретена Којића, једног од оснивача Радикалне партије и потоњег амбасадора у Риму и Истанбулу, који је поднео оставку када је стварана Југославија. Јер, он је желео - Србију.
Зато је ова фамилија, чији се добар део може видети на помало оштећеној слици - на којој се чак и крст цркве повија од јаког ветра - касније и страдала.
- Отац ми је умро 1947. од туберкулозе, мајка је морала да ради као кажњеница, тетка је била у затвору у Пожаревцу, ујак Саша Тодоровић пуну деценију робовао као четник. Све што смо имали било је национализовано, па није било друге него да напустимо земљу - прича нам из далеког Кернза, на северу Аустралије, Драгомир Анђелковић, који се од фотографије са сахране срца Арчибалда Рајса није раздвајао чак ни у најтежим временима. Чак ни када је цела породица морала да бежи главом без обзира. - Ја сам пребегао као скијаш у Аустрију, а мајка, браћа, ујак, бака и тетка су пешице, по снегу, прешли границу са том земљом. Касније смо се расули свуда по свету.
И поред сјајног “педигреа” и доказане љубави према Србији, која их не напушта ни на далеком континенту, ни Драгомир ни његова два сина не могу да добију српско држављанство.
- По нашем конзулату у Сиднеју и по књигама у Београду, ја ни не постојим! - вајка се Драгомир Анђелковић. - Већ годинама мој предмет стоји негде у Београду. Бирократија, ваљда, чека да умрем као Аустралијанац.

ШЕКИ И ПЕРИЦА
У АУСТРАЛИЈУ сам дошао 1955. године, због Олимпијаде у Мелбурну. Какво задовољство је било када сам видео Шекуларца, друга из разреда Треће мушке, Перицу Раденковића, који је био са мном у Петнаестој гимназији, као и друге... - сећа се Драгомир Анђелковић. - Овде сам радио различите послове, док се нисам усталио на некретнинама. Био сам оснивач Српског центра и натерао Аустралијанце да стоје уз “Боже правде”.

УКРАДЕНО СРЦЕ
АУТОР рукописа “Чујте Срби”, који је у Београд дошао 1914. године, на позив српских власти, да истражује злочине Аустријанаца, Немаца и Бугара над цивилним становништвом, сахрањен је на Топчидерском гробљу. По његовом тестаменту, срце му је похрањено на Кајмакчалану, где је ратовао уз бок српским војницима. Али, срце одавно није тамо, пошто су га током Другог светског рата бугарски војници украли из сломљене мермерне урне.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (2)

Goran

19.08.2009. 13:15

Tuzna prica jednoga zemljaka, koji je morao slikom prilika da pobegne, odnosno da spase goli zivot. I koja ljubav prema istoj toj zemlji iz koje je morao da pomogne, da nakon toliko godina, poklone joj sliku svoga djeda. Cestitam gospodinu na dostojanstvu, cvrstom karakteru i tolikoj ljubavi prema otadzbini! Zamolio bi vlasti u Srbiji da gospodinu napokon dodele drzavljanstvo drzave, u kojoj je i rodjen, a isto tako bi zamolio vlasti, da napokon zatraze povracaj otetog srca, iako je to bilo na teritorije danasnje Makedonije, ali to je spomenik srpskim junacima, koji su u prvom svetskom ratu ginuli za majku Srbiju i zato je ovaj cin najmanje, cime im se drzava Srbija moze zahvaliti na njihovoj slavi. Nek je vecna slava stradalima u prvom svetskom ratu i veliko hvala gospodinu Rajsu i svajcarskom narodu za sve, sto su do sada ucinili za nas!

Jasmina Pekmezovic

25.08.2009. 08:09

Bravo za objavljeni tekst.Pomenutog gospodina iz Australije i njegovu porodicu licno poznajem, svaka drzava bi se ponosila takvim gradjanima. Steta je sto se Zakon o drzavljanstvu Republike Srbije, koji je dao mogucnost nasim zemljacima u rasejanju, poput g.Andjelkovica, da dobiju drzavljanstvo Srbije, tako bahato (ne)primenjuje od strane onih kojima je to posao.