Коментар: Тито као икона, без мере и укуса

Дакле - одбрана и обожавање апсолутног господара друге Југославије, неприкоснивеног владара земље коју је готово четири деценије страсно држао у шаци, одлучивао о сваком боговетном виду њеног живота и директно скривио њену пропаст.

Живот и смрт друге Југославије прожео је до сржи својим личним особинама и остао да живи у сећању као симбол противречних значења. Очекивало се да ће се после четрдесет година од његове митолошке сахране наћи снаге и умећа за припрему медијске творевине која би подразумевала извесну меру објективизације. Ништа од тога. Никаква објективизација није се догодила ни у покушају. Напротив. Оно што смо видели био је збркани хорски потпури без трунке мере, укуса и смисла.

Без мере - јер Броза узноси и слави у одсуству сваке драматургије и концепције, свакe естетске организације, сразмере, равнотеже и појма о целини, уз несносне звуке тријумфалних маршева и симфонијских ода. Без укуса - пошто то чини неуко, неодмерено, сирово, простим гомилањем и натрпавањем речи и слика, управо у духу дефиниције кича, коју је дао Абрам Мол. Без смисла - зато што се не види ниједан разлог за ово претварање човека у бога после четири деценије, које смо имали на располагању да о његовој владавини трезвено размислимо.

Ово што су нам приказали ни у чему се не разликује од идеолошког испирања мозга, којег смо се наситили за његовог живота. Као да је време стало 1980. и као да нашим духовним обзорјем и даље влада најцрњи вид комунистичке пропаганде стваран и усавршаван готово пет деценија. Наравно да оваква деификација данас нема никаквог смисла. Да је Броз био божанство сунца тешко да ће уверити још живе његове савременике. Ни младе, који "брозна времена" нису запамтили: они, у својој садашњости не могу да разумеју, а камоли прихвате ово анахроно, мртвачко метанисање. Све је то деловало као немоћни трзај једне умируће генерације дилетаната и пропалих мумија Брозовог времена. Срамота! Да нису чинили ништа боље би учинили.

Присуство само двојице историчара, Твртка Јаковине и Предрага Ј. Марковића, наговештавало је извесну научну критичност, али такве није било ни за лек, ни колико да створи привид неког историјског приступа. Први - иначе често врло спреман и убедљив - испао је немушт и недоречен (или је прекомерно "сечен"?). Други је био до суза занесен, озарен божанском светлошћу Брозове харизме и усхићен ноторном иделошком предрасудом. Ниједан од ове двојице није деловао као озбиљан историчар.

Уместо покушаја да објасне иједну од противречности Брозовог колосалног заплета утопили су се у хор ритуалног понављања познатих стереотипа (они о благостању, социјалној сигурности и "црвеном пасошу", Софији Лорен и лањским снеговима били су и овде обавезне фигуре), не улазећи у анализу узрока и последица оваквог друштвеног стања, прећуткујући сваку социјалну антиномичност и било коју колективну трауму од којих је била састављена цела ова народна драма. (Изгледа да су то предосећали они паметнији, за које се у одјави емисије каже да су одбили да у овој работи учествују; можда стога и избор саговорника делује тако насумично и неубедљиво.)

Управо та упадљива и потпуна неисторичност главни је узрок што се контекст свео на указивање божанских почасти, на идолопоклонство још невиђено и нечувено у нашем добу. Уместо пресека једне епохе, за шта су не само наша историја, него и уметност нудили савршен материјал (сетимо се само Бате Живојиновића у филму "Лепа села лепо горе" и његовог антологијског дубоко проживљеног монолога о Старом) добили смо старозаветну параболу, оличену у библијској представи Ивана Ивањија, Титовог тумача и жреца: "Кад иде Тито пред њим се, као пред Мојсијем, раствара Црвено море".

Владало је потпуно ћутање о масовним злочинима чији је Броз био виновник (на власт је дошао убиством најмање 59.912 цивилних жртава Србије, како је утврдила савремена историја), о полувековном систематском комадању српске земље и народа, чак и о крвавом распаду оне државе, коју је сам створио. Просто смо осећали како се лавина историје сручује на ову слабоумну шарену лажу и носи је бестрага.

("Тито - медијска икона", аутор Наташа Мијушковић, РТС, 2020)