Др Драшко Ређеп: Војводина ће увек бити српски север

НЕМА кратких разговора са др Драшком Ређепом. Седам дана уочи свог 82. рођендана, овај утицајни књижевни и ликовни критичар и сива еминенција наше некадашње интелектуалне елите и даље се може похвалити брзим умом и бистром меморијом.

Сећа се да, "прошли пут, када сте били", ове слике Мерсада Бербера, Коњовића, Стојкова и портрет Надежде Петровић нису били овако распоређени на овом зиду, а "зидови" наслаганих књига у дневној соби нису још били дотакли таваницу.

Једина фиксна ствар у Драшковој дневној соби је стилски двосед на средини, на којем су се деценијама, а најинтензивније од 1960. до 1990. године, смењивали највиђенији људи наше књижевности, сликарства, филма... Овде је Бранко Ћопић изговорио чувену "академску" досетку: "Волио бих да сам до паса академик, а од паса наниже - академац." Са Миком Антићем је Ређеп баш на том месту водио дуге, темпераментне полемике, после којих три године нису проговорили ни реч. А онда је, опет, превагнуло пријатељство, и трајало све до смрти аутора "Плавог чуперка". Памти тај стилски бидермајер и Душана Матића, редитеља Сашу Петровића, Данила Киша, Десанку, Коњовића, Тадијановића...

У свом царству сазданом од књига и слика у Ћирпановој улици у Новом Саду, Ређеп живи сам откако се пре три године упокојила његова супруга, цењена професорка и књижевница др Јелка Ређеп Јеја. Тек по њеном одласку Драшко је научио да се јавља на кућни телефон. О њему данас брину кћерка Мирна и унуци близанци, двадесетосмогодишњаци.

На столу је његова најновија књига "Постајати други", посвећена паралелама између Црњанског, Матића и Антића. Али најпре жели да каже шта га тренутно највише нервира.

- Нервирају ме две речи које се сада користе бесомучно, а то су "регија" и "пројекат". Нарочито не подносим када Војводину називају регијом - љути се наш домаћин на олако потезање термина у овом, новом времену, у којем ништа није свето, па ни реч.

* Шта је Војводина данас, век после присаједињења Србији?

- Разноликости треба неговати, али то не значи да треба подвлачити разлике. На разликама инсистирају они који нису били на часу када се учила лекција о Првом српском устанку. Они не знају да је устанак промишљен и логистички остварен баш у крајевима северно од Саве и Дунава. Епископ бачки је поклонио онај други топ, а први топ је исковао један земунски занатлија. У том устанку фрушкогорски манастир Фенек имао је улогу великог мостобрана, а устаничку метафизику осмислио је равничарски човек. Треба ли подсећати на то да су овдашњи људи - Доситеј, Стерија, Димитрије Давидовић и Јоаким Вујић, само неки од лидера српске мисаоности?

* У које координате сте сместили свој лични "српски север"?

- То је Војводина, али и шире од тога. Српски север је за мене једна од неомеђених постојбина, која не мари за административне границе. Реч је о менталитету и о атласу који се од Сентандреје и Темишвара простире све до Загреба и Трста. Не сме се заборавити да је Загреб у својој не баш далекој прошлости и те како био и центар српске културе. Онде је писао и певао Змај, а славни архитекта Херман Боле, иначе у сродству са румским Богдановићима, градитељ је иконостаса у Преображенској цркви.

* Зашто Београђани воле Нови Сад?

- Београђани су овај град увек доживљавали као неко мало иностранство. О Војводини влада погрешна представа, да је то викенд--покрајина у коју се иде на рибљу чорбу и паприкаш, због успомене на Јанику Балажа, због фолклора и још гомиле лоше упакованих теза.

* Оне који тврде да сте непревазиђеном вештином успели да надмудрите све режиме, изненадили сте громогласним заштитничким ставом према ћирилици и тврдњом да се ћирилицом не пише, већ говори...

- Не прихватам погромашки однос према ћирилици усред Новог Сада, једне од престоница српске духовности. Праве, велике размере ћирилице и Вуковог писма спознао сам пре 40 година, усред Баскије. Тада сам посетио Гернику и на улазу приметио две варијанте назива који је заувек прославио Пикаса. Писало је на шпанском "guernica", а поред само "gernika". Пиши као што говориш, читај као што је написано, савршенство. Да, ми сањамо и говоримо ћирилицом. Непоновљива једноставност нашег писма је моћна.

* Није ли нешто слично уочио и Никола Мајдак у свом филму?

- Утолико сам био више пренеражен пре неколико година када сам у овдашњем локалном листу прочитао изјаву жене која и сада у Новом Саду обавља функцију директорке, а која је казала да је прогон ћирилице из Вуковара последица негативног односа према латиници.

* Академик Медаковић је за вас рекао да сте као светионик у магли осветлили наш север... Како ви себе доживљавате?

- Видим себе као "хомо луденса", то јест човека који воли да се игра, често и ватром. Припадник сам вертикалне генерације, књижевни и ликовни критичар јесам, али понајвише волим да критикујем живот. Нисам особито марљив, и сва моја незадовољства су отуда што још увек своје најизазовније књиге нисам написао.

* Волите да истичете и биографски детаљ да сте добро познавали последњих пет председника САНУ, али и да сте својевремено заједно са Миком Антићем основали "анти-Академију".

- Са актуелним председником, академиком Владимиром Костићем делим презир према помодним фразама о регији и о пројектима сваке врсте. Регија се, барем мени, чини као неко чистилиште у којем се, дуго и често, узалудно чека. А у време формирања првог ВАНУ, песник Мирослав Антић, писац Ференц Фехер, вајар Јован Солдатовић, ја, а одмах затим и сликар Милан Коњовић, створили смо нашу "анти-Академију". То је било нешто као салон одбачених.

* Били сте близак пријатељ Милана Коњовића, Црњанском сте жирирали 1971. награду НИН, јадао вам се на кућном бидермајеру да га сопствени народ не разуме...

- Коњовић је рекао да је Црњански у својој суштини био несрећан човек, и уз то је имао тешку нарав. Доделио сам му награду за "Роман о Лондону". Седморица нас били смо у жирију: представници из Сарајева, Загреба, Београда и ја. Чланови жирија који су с њим имали претходне расправе између два рата, Глигорић и Финци, побегли су на Златибор, па је Црњански танко прошао на жирирању. Тако да сам ја држао говор на додели награде у клубу "Политике".

* Ту је и чувена епизода о корици хлеба у џепу Црњанског...

- За свечаним ручком били смо Јеја и ја, Црњански није довео Виду. Нико није хтео да се послужи хлебом осим Јеје, мене и Минхада Белића из пасивних крајева. Док смо после тога пили кафу пред "Шуматовцем", одједном Црњански из левог џепа вади корицу хлеба. Али то није била она са свечаног ручка, него регрутска, заробљеничка, која се носи у џепу за "не дај боже". Он је свуда био изгнаник, тако се осећао. Исидора је о њему писала да је најбољи у путописима "када додирује нашу њиву". Умрла је 1958, па није могла да види да у "Роману о Лондону" нема ниједног Југословена ни Србина, све сама емиграција, сем српске и југословенске.

* Каквом заједничком споном повезујете Црњанског, Антића и Матића у својој најновијој књизи "Постајати други"?

- То је књига мојих разговора с њима, и представља бермудски троугао наше прошловековне речитости и исповедања. Док је Црњански жешће него другде говорио о неразумевању, изабраном завичају и духу географије, Матић је сведочио о могућностима неспојивог, а Антић је случај за себе. Заборав је по њима тројици једина, чак јединствена постојбина.

* По чему бисте желели да вас не забораве наредне генерације?

- Питао сам Ненада Шапоњу, песника и психијатра, да ли је овај мој животни елан најава коначног одласка. Он је, одмерено и са извесном надом, рекао да не мора да је увек тако. Шта би то могао да буде мој скромни дар за имагинарни Музеј Војводине? Најпре, волео бих да ме памте по мојој дефиницији за Војводину "српски север". Затим и по томе да сам припадник "вертикалне генерације", да је наша кућа увек била интелектуална причаоница и да сам увек бирао с ким и где седим. То би било сасвим довољно.

ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ БЕЗ СЛАВЕ

* Да ли је оспоравање и сумњичавост према туђем успеху трајно обележје нашег менталитета?

- Бојим се да јесте. Како би се, иначе, догодило да Иво Андрић тек 11 година после Нобелове добије Вукову награду? И Вељка Петровића су због одела пештанског кроја и сомборске фризуре на београдској ђумрукани дуго "испипавали" да ли је Србин. Јадао се да када ништа "сумњиво" нису могли да му нађу, пронашли су да нема породичну славу. Све то њему није сметало да постане велики бард родољубиве српске поезије.

ВУЧИЋЕВА МАРЉИВОСТ

* За себе кажете да нисте нарочито марљиви, али да се истовремено дивите марљивости председника Вучића...

- Једноставно не могу да прихватим да толика преданост послу и скоро дечачки озарена радљивост Александра Вучића ту и тамо бива оспоравана.