За Хитлеров шешир 50.000 евра, за хаљину Еве Браун 4.600. То су била само два од укупно 842 предмета из националсоцијалистичког доба који су били понуђени на једној спорној аукцији о којој се ових дана много расправља, пише DW.

Ако пролазите неким од познатих бувљака у Берлину врло је вероватно да ћете наићи на неки предмет из доба националсоцијализма. Рецимо разгледницу или шољицу – мале ствари из свакодневице тог мрачног немачког доба. Али шта ако се у Немачкој на продају понуде предмети који су припадали нацистичким лидерима? Да ли је то ширење десничарске пропаганде или има тек историјску вредност?

О томе се поново расправља од ове среде (20.11.) када је на аукцији у близини Минхена аукцијска кућа „Hermann Historica“ на продају понудила 842 предмета из тог доба, међу којима и шешир Адолфа Хитлера, луксузно издање његове књиге „Мајн кампф“ опточено сребром које је било у власништву Хермана Геринга, хаљина Хитлерове животне сапутнице Еве Браун и мач официра злогласног СС-а Фрица Клингенберга.

Аукцију су пратиле оштре критике. Европска јеврејска организација (ЕЈА) била је против одржавања аукције. У доба када су учестали десничарско насиље и антисемитске изјаве, аукција ствара прилику за „глорификовање нациста“, изјавио је рабин Менахем Марголин, председник ЕЈА. „Погрешно је претварати у новац те предмете окаљане крвљу, посебно у Немачкој“, рекао је рабин. „Схватам да није илегално куповати и продавати нацистичке успомене. То није питање закона, него морала. То је погрешно.“

Ко купује тако нешто?


Директор аукцијске куће „Hermann Historica“ Бернхард Пахер покушао је да релативизује ствари и нагласио да су највећи купци „музеји, државне збирке и приватни колекционари који се веома пажљиво односе према тим субјектима“. Он је такође рекао да се покушава да се спречи да предмети доспеју у руке погрешних особа.

Штефан Клинген из Централног института за историју уметности из Минхена делимично оповргава Пахерове тврдње. У разговору за DW он каже да мисли да „музеји данас нису у стању да плате те цене које се траже, посебно за ту врсту објеката“. Клинген претпоставља да су купци љубитељи националсоцијалистичких успомена: „То је наше искуство с тим продајама. Једноставно, постоји велико интересовање за такве објекте, у Америци, Енглеској, у Русији.“ Ипак, Клинген додаје да то није нужно повезано с нацистичком идеологијом, већ да је за многе заинтересоване важно да поседују неки трофеј. Упркос свему, додаје, то је ипак „појам зла“.

Клинген и Филип Ленхард, сарадник на катедри за јеврејску историју и културу Универзитета Лудвиг Максимилијан у Минхену, слажу се да су понуђени предмети врло ретко занимљиви архивама или научницима. Ленхард каже: „Ради се, колико сам видио, о стварима које су историјски потпуно нерелевантне. То што неко даје новац за Хитлеров шешир, може се објаснити само тиме да купца привлачи стварање блискости преко предмета с највећим злочинцем у људској историји.“ Истовремено, Ленхард се слаже и с Клингеновом проценом да купци не морају аутоматски да буду заговорници националсоцијалистичког погледа на свет. У Немачкој је дозвољено поседовање и продаја објеката из нацистичког времена – све док су са њих нацистички симболи уклоњени.

Но Матијас Кинцел, историчар и политиколог, сматра да би предмети понуђени на аукцији, попут одеће или шешира, требало да буду уништени, док би књиге морале да нађу место у стручним библиотекама.
За Хитлеров шешир – 50.000 евра

Као и многа друга тржишта, и оно на којем се продају ствари из доба националсоцијализма познаје проблем фалсификата. Клинген сматра да је та фалсификаторска сцена „добро организована“ и „вероватно исто толико велика као и трговина оригиналним предметима“. Зато аукцијске куће контролишу предмете још пре продаје – у границама својих могућности.

Како је показала аукција у Минхену, људи су спремни да плате много новаца за предмет који желе. Хитлеров шешир продат је за 50.000 евра, луксузно издање књиге „Мајн кампф“ за неочекиваних 130.000 евра (двоструко више од почетне цене), хаљина Еве Браун за 4.600 евра, Хитлерово писмо његовом пријатељу из младости Аугусту Кубицеку за 80.000 евра.

Филип Ленхард предлаже да се зарада од продаје поклони у добровољне сврхе – рецимо за сузбијање антисемитизма у Немачкој.