Убили малог Марка у очевом наручју

Био је 31. мај 1999. године, леп пролећни дан. Централна новопазарска Улица Стефана Немање била је пуна људи, нарочито деце, јер се у овој "жили куцавици" налази и највећа новопазарска основна школа "Братство". Одједном, из правца Косова и планине Рогозне, зачули су се авиони, а одмах потом и страшна експлозија...

Разорни НАТО пројектил, кажу тежак више од пола тоне, бачен је на недужни и голоруки народ. Директно су погођени улаз у стамбено-пословну зграду комбината "Рашка", продавница "ВМ комерца" и месара породице "Пантовић". У једном трену 11 Новопазараца буквално је спаљено и раскомадано, а још 20 их је теже и лакше поврђено. Неки од њих су и данас инвалиди...

- Био сам у погођеној продавници "ВМ комерца". Страховити потисак кроз излог ме је избацио на улицу, а остао сам жив само захваљујући срећи, јер сам се у тренутку експлозије налазио иза једног стуба. Све је горело и мирисало на смрт. Видео сам облак прашине и димно-ватрену печурку и чуо јауке познаника и пријатеља. Нажалост, за Раца Вранића, Драгана Симовића, двогодишњег Марка Симића и његовог оца Владана, који су такође били у истој продавници, није било спаса. Младић Ђорђе Пантовић настрадао је у својој месари, а неки су погинули или су рањени на улици. Никада нећу заборавити те потресне слике - прича Новопазарац Мићо Јанковић, који се и данас пита зашто је НАТО гађао народ на улици и убијао недужне људе и децу.

- Мој брат Владан је са двогодишњим сином Марком свратио у продавницу нашег стрица Веселина Веса Симића, да нешто узме и да се склони док авиони не прођу. Ту су, нажалост, и настрадали. Мали Марко убијен је у очевом наручју, нашли смо их загрљене. Био је прелепо дете. Данас би имао 22 године и вероватно би студирао и припремао се за позив лекара, правника или инжењера. Уз малу Милицу Ракић, он је најмлађа жртва НАТО. Како време пролази, све нам је теже, а ране и даље боле - прича Дејан Симић, брат покојног Владана и стриц малог Марка Симића.

Последице ракетирања центра Новог Пазара

ПРОЧИТАЈТЕ И: Ударили подмукло кад је било највише народа

- Моја супруга Драгица била је новинарка у ТВ Јединство. Судбина је хтела да настрада само педесетак метара од радног места. Кренула је раније кући, а када су наишли авиони, склонила се у улаз директо погођене зграде. Идентификовали смо је по џемперу и свесци са рецептима за колаче коју је носила у торби, све остало било је угљенисано... Морао сам да напустим посао да бих бринуо о ћеркама Наташи и Драгани и сину Николи, који се и данас, као одрасли људи, често запитају зашто им је НАТО убио мајку. У близини није било ни војске ни војних циљева. Ни сам не знам шта су хтели да постигну зликовци... Страшан злочин су починили. Праштати морамо, али заборавити не смемо - прича Родољуб Биорац, из насеља Козарево.

Тешком муком породице погинулих избориле су се да се на месту погибије њихових најмилијих подигне скромни споменик. Било је и оних који су покушавали да то спрече. Сваког 31. маја, око пола два после подне, у време када се догодио злочин, поред споменика се окупљају родбина, пријатељи, представници града, војске и други, да запале свеће, положе венце, пусте покоју сузу и одају пошту настрадалима. Тако ће бити и данас, када Нови Пазар обележава две деценије од погибије 11 својих суграђана.

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

На споменику су исписана имена 11 погинулих: Марка и Владана Симића, Драгана Симовића, Дејана Милошевића, Марка Роглића, Раца Вранића, Драгице Биорац, Звездана Јајића, Ђорђа Пантовића, Голуба Ратковића и Миодрага Никића. Било је иницијатива да се на истом месту подигне већи споменик и да једно обданиште у Новом Пазару носи име Марка Симића, али је све остало на иницијативама. Новопазарски адвокат Драган Нововић покушао је да пред немачким судом тужи НАТО, али је његова тужба одбијена.